Српски сион

С тр . 347.

Шбпсћ!. (1:18 ШепШећгНсћ«!®, ЈТоЛтешН^е, уогваЛгИсћ, УогеЈН^' луе &гитгагГеп. . . ! 1;ш1 луа« 8о11 е8 ће :88сп ? Г)осћ пиг, с1а §8 с1ег Мепаећ пиг всћеше, луоПеп, луаћкмг ги кбппеп! — Назори појединих људи тако су јако разноврсни, да их ни са најјаснијим представама, ни са најчвршћом логиком ни са најубедљивијим говорничким даром не ћеш моћи све концентрисати и сјединити за једну и нсту пресуду. Ја сам уверен, да крај свиколиких надмоћних нротивних разлога има уз-а-се својих присталица и предлог Јеремићев и Мирковићев и С. Д —ћев, а ласкам себи, да се леном броју свиђа и мој предлог. Но жао ми је, што свој умншљај већ више не ћу хтети бранити — према преч. г. Јеремићу, не с тога, што јс он, нарочито када

му споменем његове скупоцене проповеднике, нервозан, и што, свакако хотимице, тежи да пише неразговетно; а ирема другима не с тога, што ми на такав посао већ више недостаје времена. Али ја ћу и на даље остати у томе уверењу, да кореннт преображај нашега нехаја проповедничког лежи једино у горњем предлогу и живећу у тој дивној нади, е ће још моје очи видети пасторалисту на амвону, и уши моје слушати његову, нашим св. патријархом благословену, одушевљену проповед ! А што писах, потписујем — када сам већ и на то изазван — ево и ја: У Черновици (буковинској). Бладимир Димитријевић-Огњеслав, студ. богосл.

р %Ј

[Џ

(Наставак.)

Остала снорна питања, истицана против „устава," такве су ирироде, да би се могла сиоразумно брзо ренштн носле решења прва три питања. За то о њима и не ћемо за сад расправљати. Него ћемо сада запнтати: је ли опозиција имала темељна разлога, да одбаци „устав" и тиме задржи §Ши8 (|ио у нашој автономнји? Није. А да није имала темељна и стварна разло га, којега би ошпти интерес оправдавао, тр смо доказали тиме: 1., што је постојеће стањеу нашој автономији, по признању саме опозиције „очајно," те га је, без сваког „растезања и одуговлачења", требало што нре на боље изменити; 2., а друго тиме, што приговори опозиције иротив нредложених у „уставу" измена, не доказују да су предложене измене убитачне по оншти интерес наше автономије; а што мотивација тих измена непобитно доказује, да су оне целисходне и неопходне; да их захтева учење цркве и ње.зин итерес с' једне, и стечено искуство досадањег автономног назадовања нашег и гаранција за будући нанредак с' друге стране. Ко може да се измири са постојећим стањем у нашој автономији и да га подржава у недоглед, и крај властитог уверења, даје то ста-

ње очаЈно, као што у истнну Јесте, тај тиме сам доказује, да њему ннјесталодо автономије, до цркве, школе и осталих народно-црквених интереса, бар не на првом месту, него до неких других, у истину засебних смерова. А то је учинила и доказала наша опозиција. Доказала је, наиме, да је њој внше стало до „оних начела, која су већ израза свога нашла у досадашњим уредбама саборским," него до тога, да ли се „сви наши међусобни одношаји" могу ма и „у главноме довести у ред" на основу и крај тих начела; него до тога, да се 25годишње горко искуство, стечено баш у тим „начелима," замени бољим искуством, под другим начелима, која би се у нашој автономији успоставила, у истину, у споразуму између јерархије и народа. Наша опозиција је доказала, да јој Ј 'е највише стало до тога, да световњаци у народно-црквеној нам автономији практикују и даље нека ирава, па ма дошли са својом автономијом и до двоструког 2б-годишњег искуства данашњег, па ма са „очајним" данашњим. стањем и пропали, него до тога, да се то стање иоправи, одношаји у нашој автономнји среде/ споразум постигне, мир, рад и ред омогући, те цео народни црквено-просветни живот постави на услове напретка и здравог развитка. Да је ц један разлог или ириговор опози-