Српски сион

Ј> / С тр . 492.'

СИОН."

Б р . 31.

године знао да има, а не видио Епископа свога, са радошћу дјетета ири иовратку дуго невиђеног оца нримио вијест, да Његово Високоиреосвештенство, г. Еиискои Михаило у средину његову долази. Са нестрпљењем чекао је народ горњс Лике, кад ће високопреосвештени Архипастир на њсгову врлетну али милу земљу наступити. И дође весели дан тај; иреобучен чека народ, домови, храмови; тежатник постаје најсвечанијим празником, те оставља народ послове своје, а лети у сусрет Архијереју своме, понављајући раДосно ријечи старих Јерусалимљана: ЕИаГОСЛОКЖХ ГрАДК1И КО И/ИА ГДНЕ. Натјечу с-е вароншце, села и засеоци, ко Не видније дати знака радости својој; и норед најбоље пажње опет се не зна, ко нобједу одржа. Од првога мјеста нашега, Грачаца, до Прибудића, који се међу иоиајзабитнија броји, свуда је тако одушевљење било, да га слабо неро моје није кадро описати. Требало је доћи у Грачац, па видјети, у што се нретворио оно дана, док високи Гост у њему бијаше; дуги иут од красног славолука нри уласку у мјесто до прекрасног храма, сав цвијећем посут; око нута нроетор народом нрекриљен; домови зеленилом красно искићени, а ленршање срискијех застава на њима, још из далека казује путнику, да у њиховијем становницима од радости онако трепере душе, јер видс онога, који за њих своју дунгу полаже; складни звук звона без престанка дивно одјекује у иодмлађеном Велебиту, и зове вјерие на све четири стране, да се Богу моле, да се смилује, да им дарује, што са Архијерејем од њега моле; ненрестапа грмљавина гласнијех калуна, из јутра рано, у вече касно, на сваком кораку, објављује, доклен се гођ чује, да идс војвода, који војује, са заставом Христовом на грудима, мачем духовним у устима: позивље народ, да се крсту поклони, благосивље десиом, који се клањају, предобија мачем, који се скањују, а посјеца оне, који се склањају; дугн низ за нас сјајнијех кола сваки час нрати високога Госта у оближња села и назад; а у мрклој ноћи вјештом руком избациване многобројне звијезде дивне, казују народу, гдје се одмара Путник високи; и парод, у мјесто на ночииак обични, слијеће се, да, тријезан попут витлејсмскијех иастира излијевом радости своје дневнијем напором утруђспу главу Архијереја свога уснава па меком душеку љу-

бави народње, да сјутра лакше опет настави мучни и благословени пут свој. Тако је било у Грачацу! У Прибудић кола не могу ни с које стране; но духовни војвода наш пошао је, да обиђе сваки кутић пространога града свога; да нрегледа сваку „тврђаву истине"; да види, да ли су буднп стражари па мјестима својима; ие даде се дакле одвратити ни од Прибудића, не нлаши га рђав нут. Зрмања је 299 стопа над морем; треба се припетп на 626 стопа високу стрмину Прљевску, да до Прибудићке цркве доћи можеш. На коњићу малом јаше Његово Високопреосвештенство, око Њега нас неколицина; пут прсстрм, на мјестима врло узак, навикнут само на њему вичне пјешаке, те се иуно и не дивани, а највише чујеш ономеиу: чувај се! Након јахања од једног сата иснећемо се на висину; ноиздаље опазисмо горе на равањку крсташ барјак, сав у црвеној боји на четврт, у средини био крст, а на рогљевијех по једно од она четири слова, што већ преко 500 љета без успјеха казују Србину, што ће га спасти; под барјаком чета коњаника: тријест до четр'ест друга; из далека већ видиш снрам сунца на њима дивно народно одијело, какво се од нашијех крајева још иајбоље у Врмањи и Прибудићу неискварено и непомођено задржало: сврх ирслука црвена јечерма, на њој са сваке стране по 10—12 редака сребрнијех ситнијех нутаца, а иоврх путаца колик нодланице сребрене нлоче, што се џебама зову; сврх јечерме извезеи капоран са крупнијем сребрнијем пуцима; онасао се кожнатом нашњачом, за нашњачом везене кубуре, нонајвише старе кремењаче. Чим је Његово Високопреосвештевсто на равањак изјахало, грла људска и пушчана ночеше се тако надметати, која ће га радосније поздравити, да у мало ненрилике не би; од тог њИховог надметања понлаши се коњ Његова Високопреосвсштенства и само изванредном унрав чудповатом вјештином одржа се Његово Ви сокопреосвештенство, а да му не би као и блаженопочившем Епискоиу Евгеиију, кад је 3. маја 1841. јашући низ Зрмањски кланац пао с коња и озледио главу, која је незгода ваљда и дјеловала на његове Нашљеднике, да им сениједном до садањега г. Енискона не даде у ове крајеве. Пи најмање узбуђен јаше високи путпнк циљу своме. Не нрати га више мала иратња њсгова; сваком стазом прикрцава народ у цркварском