Српски сион

Б Р . 31.

,СРПСКИ СИОН."

Стр. 493.

одијелу; тежатиик јс , али инак никог не видиш у пољу да ради; опустјеше куће: све врви цркви, да буде свједоком славља великог, кад у село, први пут од насељен.а му, долази Архијереј његов; и не би црква и простор око ње од ностанка народом тако искићена; и иарече у њој Архијереј поуку дивну; н духовном храном нахрањен, духовним пићем опијен, изашав из цркве почс народ са малом изпимком без јела и пића весеље сво.је; пуцају пушке, пјесма се ори, а уз свирку ређају сс кола: од момака и од ђевојака, од одива и старијих жена, најпослије од старијих људи, док на једном угледасмо старца од 70 љета, гдје, не кушав вина, радошћу опијен, јер видјеше очи његове владику свога, у коло се хвата, неуморно игра; п не би дуго савладао умор, радошћу раздраганих младих и подмлађених старих срдаца, небијош дуго сустале миншце јуначке, бацајући камена с рамена, пе би још дуго промукла грла, кличући оно, 111 то нм срце жели, да Владика евети, од њих сјајно иснраћен не настави пута, но коме га љубав према стаду носи, а љубав стада срета и прати. Ето то су слабе силуете дочека Архијереја нашег и у нашем највиђенијем Грачацу и нај забитнијем Прибудићу. Описивати дочекеудругнјем мјестима горње Лике иије од иотребе: свуда је дочекиван најсрдачније, најрадосније; сву л.уоаи своју нзиио је народ свуда Архијереју свомс, да се па трудном путу крени иа њој — иишта није за се задржао; и увјек ће, ако Бог да тако радити, јер је тврд у вјери својој, љуби цркву своју, а поглавпцу црквс

своЈе сматра за оно, што и јсст , — воли као оца. Ако је кад и доиирало но које зрно онога сјемена, што ее, жали Боже често сијс, да нз њега никне раздор између стада и иастира, оно не налажаше до сад земљшпта за се код нас. Још ће га мање наћи после овога пута, што га пропутова Његово Високоиреосвештенство учећи пас непрестано: у цркви, у школи, у друштву. Ходом Својим смјерноети нас учи, благошћу благости; иа и онда кад мучи н онда нас учи. Свака ријеч Његова. дубоко је у срце урезаиа народу овом; ријетке ријечи укора привијане су свуда као чудотворни мелем благи; слатке ријечи иохвале биле су извор, из којег је иио нову снагу похваљени народ; а срдачне ријечи, с којнма свуда зове народ. да пригрли к срцу цркву и школу, та пајсигурнија иристаништа, у којима слободи вј 'ерс и народности иаше пикакве буре нахудити неће; слатки позиви, којима нозиваше народ. да у борби својој' узме на се све оружје божје: „оиаше бедра своја истином, обукавши се у оклоп иравде, обувши ноге своје у приираву Еванђелија мира, узме штит вере, кацигу епасења и мач духовни, који је ријеч божја", — све'то нримао је јуначки иаш крајишник Србин са оним одушевљсњем, с којијем је некад на нознв војвода својих с мачем у руци летио у бој за крст часни и слободу златну; н као што ј'с онда са ноносом гледао у витешке барјактаре своЈ 'е, исто тако и данас ионосно гледа у духовног вођу свога, а у себи мисли: кад тс видим тако млада и крјепка, знам, да је наша застава у добрим рукама. И.

Б Е Л Е Ш К Е. — (Окружница Архидијецезалне Консисторијеј којом се објавл.ује подручном свештенству, да Кј). земаљскп влада у Загребу одустаје од захтева, да се молбенице свештенства ради нолучења припомоћи из земаљског приноса имају облагати са сведоџбама општинских поглаваретава о моралном и политичиом владању. Окружница та гласи: „К. 332/287 ех 1893. Пречасни г. Протопресвитер! Висока к}». земаљска влада у Загребу, одјел за богоштовље и наставу, изволела

је отнисом својим од 17. јуна о. г. бр. 6446 на овострану замолбу од 20. анр. (2. маја) о. г. К. 231/176 ех 1893 Консисторију ову обавестити, да се с обзиром на иетакнуте разлоге у горњој овостраној замолби одустаје од захтева, да се молбенице овоподручних свештеника, који нри помоћ из земаљског приноса моле, облажу са сведоџбама падлежних општицских. ноглаварстава о иолитичном и моралном владању молитеља, те да се у будуће односие молбепице имају једцно прописаиим исказницама о молитељевим нородичним н материјалним околностИма обложити.