Српски сион

В р . 33.

„ОРПСКИ СИОН."

;тр.

519

жењем бићемо један другом наневољи; бићемо: ,сви за једног, један за еве". д то смо све дужни и рзд цркве и р&д народа, а п ради себе самих да учинимо. Можемо ли то учинити без предложеног удружења на други који начин боље, ми ћемо бити први, који ћемо на то пристатп. Ми тај начин не чусмо до сад, за то смо за оаште удружење. А у главним потезима и у овом чланку показасмо, да смо за такво удружење за то, јер га захтева интерес општи и интерес појединих свештеника, с погледом на извршавање задатка, који је цоставл.ен свештенству целом и појединим свештеницима. Још ћемо посебно истаћи један разлог, који нас учвршћује у уверењу о нотреби општег нам удружења. У иредложеном „нацрту правила" ставља се удружењу у задатак, да и материјално испомаже извесне свештенике. То је управо према девизи: „један за све, сви за једног". То је врло важна тачка у задатку удружења. Она се и није могла обићи! Као у сваком, тако и у нашем свештеничком сталежу, могу појединце, и са њиховим породицама, да задесе

разне неудаће и невоље, које се, без миле братске помоћи, са сузама и горким иатњама поднашају, а често им се на најгрозније начине иодлеже. Ко се до данас постарао за брисање тих суза, за олакшање тих иатња служитеља божјег олтара и учитеља народних? Нити црква, нити народ, осим мало њих племенитих срдаца, а у неколико свештенство само. Но то није ни у најмању руку довол.но. Постарајмо се п сами опет. Учинимо то, да нас суза патње братске ие сажеже, да нас невоља братска не прокуне, у небратском саучешћу. Саучешћа довољног није било до сад, јер су нашом несошидарношћу и раскомаданошћу, нашим индиФерентизмом према судби братској, били раскидани и осећаји љубави братске једног за другог. Предлог за удружење хоће да иас скупи и у братску заједницу; хоће да нам скупи п осе ћаје братске у једно велпко срце нашег удружења, у којем ће бити и љубави и саучешћа и братске номоћи за свакога, коме та помоћ устребала буде. Из темишворске еиархије. —иК.

НЕШТО 0 ПРОШЛОСТИ ПРАВОСЛАВШ ЦРКШ У ШШШКОЈ.

ао и многи други Срби и приврженици православне цркве, обрадовао сам се и ја „ Првом извегитају еаархије бачке " (од Сергија Шакрак-ЊшиЛа), пгго је ире кратког времена угледао света. Мора се у правом смислу речи признати, да је то дело испунило ону празнииу у напЈој црквеној књижевности, што је до сада постојала. Велика хвала нека је и од мене пречасном г. нисцу на труду, који је, уз многе друге велике и важне послове своје при унрави епархије бачке, уложио израду овако красног књижевног дела, а Беговој Светости сриском Патријарху на љубави, с којом је ово трудно дело благословио и пригрлио, без које љубави ваљда еиархија бачка још неби дошла до свога „Првог извештаја". Надајмо се и ми, да ће се речи г. писца и остварити, па да ће овај „Први извештај" имати и своје редовне следбенике, који ће кашње имати

велику важност ие само за црквену, него и за општу иародну иовесиицу православног Српства у земљама мађарске круне. Већ је много лепога речено о овом „Првом извештају еиархије бачке", и г. писац може с поиосом погледати на ово своје душевно чедо, које су особито еиархиоти радосно примили у свој загрљај. И ја сам се иаслађивао при читању овог извештаја, већ због тога, што је и моја колевка љул>ана у „срцу а српске прав. митрополије карловачке; нисам га из руку оставио, док га нисам целог проучио. Није ми намера приказивати тај извештај у свој његовој целини, а небих ни могао то чинити већ из разлога, што ми нису при руци онако обилати подаци, као што су стајали на расположењу преч. г. писцу. Жел.а ми је само, данешто речем о прав. српским црквама, које ме се највише тичу и које ми најближе стоје, а то су оне у Шајкашкој.