Српски сион

С тр . 566.

„СРПСКИ СИОН."

књигама, друго александрпјскн, а сасвим друго — разне секте. Када престадоше пророди говорити речи Божје, заменуше их старозаветне свештене књиге скупљене у канон. Јевреји у прво време, када се појавио Јездра са књигом закона Мојсијева, свом душом одаше се слушању закона Божјег; 30 шта више у свима верским питањима п наравственим закон Божји решаваше, јер тако учише народ Јездра и Нејемија и свн остали чланови велике Синагоге. Примеру томе следовао је и Исус син Сирахов, који је на основу изучавања старозаветних свештених књига наиисао своју књигу. Еада се појавише пророчанске школе, после Јездре и Нејемије, свештене књиге старозаветне беху особити предмет изучавања и тумачења. У делу: „Пирке абог" , налазе се следеће речи: Ћ будите иажљиви у суду, сиремајте боле ученике, изображавајте их у духу Јездре и Нејемије и заштитите за\ои т. ј. тумачите га и . Из овога се може видити, да старозаветне књиге имађаху особиту важност, а но свој прилици због тога, што сви беху уверени, да су исте од самога Бога — дароване. Тако н. пр. Исус син Сирахов у својој похвалној песми прославља и уздиже старозаветне писце, упоређујући их са патријарсима, судијама и пророцима. Када се Јевреји упознаше са грчком философијом, тада се ревниоци закона почеше старати, да сачувају „закон Божји" од свега онога, што је туђе, особито се пак стараху, да се књиге старозаветне у целини сачувају. У овоме нослу особито Се одликоваше Јудеји из Иалесгине. Да ово стоји, сведочи Јосиф Флавије, који говори: „Нагии свештени сииси састављени су иезависно од воље народа; наиисали су их иророци ио задахнуНу Божјем, они се називају божанственима и нико нема ирава ни одузети, ни додати, ни изменити што у нлша, сваки је дужан у пмма недириуто сачувати све, на њих треба иазити, јер су они учење Божје". Поглед таки на старозаветне свештене књиге имађаху и александријски Јудеји. Тако н. пр. Филон назива старозаветне свештене књите: „словом Божјим". Само александријски Јудеји нису строго делили каноничне старозаветне књиге од неканоничних, као што то строго 20 Књнга Нејешгје 8 гл. од 3—18 стиха.

радише Јудејп из Палестине. Александријски Јудеји не придржаваху се тога убеђења, да престајањем пророка, престадоше пророчанства и откривења. Слово Божје ио њиховим назорима свакога мудраца чини пророком, дух откривења, по њиховом мњењу, ирелазио је са рода на род, приуготовљавајући пророке, извршитеље воље Божје. За то и налазимо у кодексу код александријских Јудеја на неканоничне књиге, као што су: књига Исуса сина Оирахова, премудрости Соломона, књига Товит, Јудит, књига Варуха, на трећу књигу Јездре, на прву, другу и трећу књигу макајевску, на молитву Манасије, на посланицу Јеремије заробљеницима у Вавилону. и на она места нз књиге о Јестири, која нису означена стиховима и т. д. Будући да су горе наведене књиге по духу и садржају врло блиске старозаветним свештеним књигама, с тога баш и беху те књиге све заједно саједињене са старозаветним свештеним књигама; али за то ипак не може ова околност т. ј. што се све књиге (и каноничне и неканоничне) налажаху скупа, послужити за доказ, да александријски Јудејп не правпше разлику између старозаветних свештених књига и књига неканоничних. Напротив, александријски научењаци признаваху три саставна дела у кодексу; и баш у првом делу одаваху важност старозаветним свештеним књигама. Тако исто и Филон говори, да се кодекс из три дела састоји. Јосиф Флавије спомиње само двадесет и две књиге. Преводилац пак књиге Сирахове говори у предговору о закону, о пророцима и другим књигама, које су пре преведене, и не прави разлику између кодекса александријскога и кодекса палестинскога. Неоспориво је, да су старозаветне свештене књиге како у александријских, тако и у палестинских Јевреја биле једне те исте. Сасвим други поглед имађаху на старозаветне свештене књиге разне јудејске секте. Једни признаваху све књиге за богодухновене; други увеличаваху број књига постојевих; трећи признаваху неке само за богодухновене; неки тако далеко иђаху, да признаваху само једну књигу за богодухновену; неки чак и од те једне књиге само неке делове признаваху. Тако н. пр. Самарјани признаваху само петокњижије. Садукеји сматраху цело Петокњижије за једну главну свештену књигу; терапевти, осим већ познатих свијух