Српски сион

Б р . 38.

„СР11СКИ СИОН."

Стр. 601

тако хоће да прегази море живота. Нека се не чуди иосле, што је утонуо. Живот је нерелигиозног човека суров, душа IIу је ирепуна разних сумља, ни о чему нема сталиог мњења нити уверења; па, пошто не верује у Бога, не верује ником. Нема једне полазне тачке, са које бн могао развити размишљања ума свога, с тога се непрестано час за ово, час за оно хвата, једном речи, непрестано је у неком колебању. Не верује иријатељу, ни жени, ни деци, ни оним умним тековинама, које нам наука пружа, а не верује ни сам себи. „Можда сам погрешио, можда је нревара, можда измишљотина", — тако говори и мисли онај човек, кога мори сумња н то услед нерелигиозности. Како је пуста земља оном, који нема вере ? Обазре се по свету и не налази ни једне тачке, ни једно цветно зелено поље, на ком би ноглед свој зауставио, ништа нема за њега дражи; што је узвишено, што је прекрасно, све је за њега пусто, као голо стење. Душа му жедни и тражи чисте воде са извора, али нема вере, која би му жеђ загасила чистим бистрим истинама верским. Па, пошто је проникнут нерелигиозношћу, она му место чисте извор-воде пружа воде из каљуге, да би њоме угасио жеђ. Нерелигиозан човек је непрестано у некој неизвесности, колебању. На та вечита неизвесност не капа ли врло често отровне горке капљице у чашу живота његова и то у часу најсветије радости његове? Неће ли она као оркан сиирити с радости живота, са земаљске среће златни рудеж до носледњег прашка? Погледајмо, како радосна свита излази из храма божјег: напред накићена, у сватовско одело обучена нева у руци са дивном китом цвећа, а с њоме младожења, а на руци им златан прстен, који им је мало час слуга бож.јег олтара на прст метнуо, а кум у знак заједничког, сложног, узајамног живота изменио. За њима 1ду многа весела лица: кум, старојко, девер и силни рузмарином искићени свати и стари и млади, сви у чисто, свечано рухо обучени, мислио би, е сад су с неба слетели. Па она срећа, што им са лица сија, она светлост, која им из очију пушта зраке своје и нас све заноси и нас све нека необична радост обузме. У храму божјем још одјекују речи: „Гди вже нашх, славом и

чест'|'|о в-кнчаи ?, и с овим речима су за навек једно за друго, а нред Богом и људима привезани. Најсветији осећаји срца њихова испунише се данас. Ох, како су жељно, како давно очекивали овај дан! И ево приспео је и излио над њима изобиљно среће и благослова. Али — погледајте — као да би на челу младожење приметили неку сету, као неки облачак, који се једва приметити може ? Шта је то? Та најсветија жеља му се данас испуни! Шта значи дакле поред оволике светлости онај мали обл">чак? Несретан је он, јер је изгубио веру. Нема вере. Најтоплију жељу му Свевишњи испуни, али му ипак радост није потпуна, — спокојство и мир душе његове нешто узнемирује. Сети се, како је срећан он сада т. ј. како би срећан био, да гаједна мисао не мучи, помисао на потоњи растанак. Јер света је истина, да ће се смрћу временом растати једно од другог, на како ће тежак бити растанак тај, како ће да рани срце човечје?! И ова помисао кадра је бацити у очајање нерелигиозног човека. Оног, који има вере, не мучи толико, јер зна, вера га учи, да ћемо и иза гроба бити у руци божјој; зна, да ће се и опет тамо горе састати они, који се овде на земљи волели и поштовали, зна, да гроб не уништава, не прекида срећу, него је праг већој, светијој, савршенијој, чистијој и божанственој срећи, какову тело човечје не познаје, нити познати може. С тога онај човек, чије срце и душу нровејава вера, неће у смрти гледати неку страшну карикатуру, неког страшног тиранина, него милог анђела ослободитеља, који држи у руци кључе вечног, пресретног царства, па, ако смо заслужни тога царства, отвориће нам двери. Па да није млади младожења изгубио најдрагоценији алем камен срца свог: веру, колико би чистију радост осећао данас! Не би сјајност среће помрачио онај мали облачак. И овај мали облачак пролази кроз сваку радост нерелигиозног човека. За њега нема чаше меда, коју неби која кап жучи загорчила. Па није ли јадан живот оваког човека? Заиста јесте. Па где је код нерелигиозног човека мир и снокојство душе? Од овог слатког сока он не куса. Пошто верује само оно, што ,је на земљи, а све, што је надприродно и иза гроба, одбацује, живи само земљи и њеним<Насладама. Узвишенији идејал не провејава д^шу његову,