Српски сион

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 38.

јер није кадар узвисити се над сводом земаљским. Па пошто је постао робом иомисли на вечно уништење, он, пли неирестано хода тамо амо, зноји се, труди се, да што више стече, или напротив, пошто је пао у очајање, ували се у загрљај лењости. Што да се трудим и мучим — вели — та и онако ћу све изгубити ! Живећи у непрестаној неизвесности, нема мира, ветрић сумње непрестано га љуљушка, узнемирује, као да би на жицу обешена ваздушна лонта био. 0 тога врло често кличе: „Мира, мира ми дајте! да у њему угушим и тугу и јад"! Али како да има мира, кад је изгубио путевођу и кад не светли иад њим звезда нретходница. Јест, ие светли над њим, јер је одбацио веру и самовољно је себе изгнао из раја земаљског. Јадате се, ви неверници, да непрестано осећате у грудима вашим терет и бол, а ви сте га сами увукли у груди ваше тиме, што сте одбацили веру. Ми не осећамо ту тугу, ту усамљеност, јер имамо веру, која нас храбри и теши. — Перелигиозан човек нодлегне нод теретом жалости и туге. Омрт ненрестано коси и носн своје жртве. Стари с изнемоглим, малаксалим телом, сребрним власима украшеном главом, а млади с наде пуним срцем и величајним замшпљајима лежу у мрачан гроб. Ево овде једна млада женска, тамо стари отац, овде љубљени брат или сеја, тамо красна нева оставља свој живот. Сузе ронимо и срце нас боли и за овим и за оним. Нерелигиозног човека једно овако искушењејако потресе. Истина, потресе оно и религиозног човека, али овај познаје благодатне изворе утехе и том извору се обрати, дочим нерелигиозан човек пада у очајаље. 0, па како је слатко души нашој, када у дане искушења можемо иогледати на небо и уздахнути: „Оче, да будет воља твоја"! Али зашто да ногледа на небо нерелигиозан човек? Шта тражи он тамо ? За њега нема тамо Бога, нема анђела утехе. По његовом схваћању небо није вечно пристаниште среће, већ магла надземног свода. Па да ли је чудо да овакав, а и иначе слаб човек, чије срце не нровејава блажени осећај утехе, да такав човек мора иасти у очајање? Да ли је чудо, што не налази за вредно, да до краја истраје у борби живота овог? Да ли је чудо, што сам угаси јадан и чемеран живот свој ? Наши прадедови, о, те непомнчне стене,

те пресретне хрпшћанске душе, које су тако л,убиле своју веру и слободу, да са лозинком „за крст часни и слободу златну" смело одоше у сусрет извесној смрти, јер су знали и веровали, да ће за мученичку смрт за веру Христову задобити живот вечни, — ти прадедови наши у часу страдања и патње клечећи су молили од Бога помоћи и утехе, а твоја је утеха — нерелигиозни човече — у пушчаном праху и олову, у чаши отрова, у снази ужета, у валима реке концентрисана. Узмимо у руке ма које новине, иа ћемо дако увидети, како се шири нерелигиозност, јер су пуни листови страшних вести о самоубијству. Вера нас не учи томе, да у часу тешког искушења падамо у очајање и оружјем себи живот одузимамо, него да се мушки одупремо болу и да уздајући се у Бога, нонесемо свој крст, не бојећи се ничега. А што многи кукавички одузимају себи живот онда, када би требало показати моћ и силу душевну, знак је, да су изгубили веру. Па кад нерелигиозност тако унронасти и унесрећи човека, како се она могла тако распрострти и толика срца окужити? Многи су узроци томе. Узрок је томе: родотељски дом, многи рђави прпмери или бар недостатак у добром примеру, а п природа човечја, која радо к злу нагиње. Не можемо затајати, да најжалосније и најужасније примере нерелигиозности наилазимо у оном сталежу људи, који треба да је највише обвезан Богу, јер је највише добра од њега примио. Па није се ни чудити, ако дете нерелигиозно постане, кад размислимо, под каквим је околностима оно одрасло. После рођења доспе у тако звану чељадску собу, где о њему бригу воде лакомислене, раскалашне и просте дадиље и страстима заслепљене служавке, којима је најмања брига да у меко срце детиње уливају љубав према вери. Али све да су и склоне то учинити, већином немају способности за то. И тако одрасте дете, а у срце му није уливана ни најмања капљица љубави према вери. Доцније дође у школу. Ту у школи чује први пут о Богу, Исусу Христу, ту дозна, да се треба Богу молити, да је недељом, свецем и празником одмор, и да у те дане треба ићи у цркву и Богу се помолити. Али види, да му се ни отац, ни мати не моле Богу; отац не држи одмор, него и недељом и свецем ради.