Српски сион

„ОРПСКИ

СИОИ."

Е р . 41.

'.Та сам мален и нејак г ј'ек оеисжне школе ђак, Ајш рсКи —- рећн бнам: Ла сам Српче — Србин сам! .Та са умом не могу К'о што уме Јова-Змај, Ал' се молим моме Богу: Такав ум ми Боже дај! Иста л.убав, иети дух провејака му н пееме из иедееетпх годипа, када је пиеао у горе епомепутим лиетовима. Тако у „Светозору" од 15. и 20. јула 1855. год. има новећа пеема нокојникова под натпиеом „Црква Љубл.ана"., која почпње овако: У срнској земљи, у пределу бајном у дворцу белом, поносном и сјајном на софри мајка остарела седи сину беседп. Па чујте шта ме1"1е пеетшк у уста сриокој, остарелој мајци: Народност, веру, цара и дом бранп А српску верност к'о светињу храни! Ос.пм ове споменуте несме повећа му јејош песма у 9. и 10. броју „Световида" од год. 1853. епевана и говорена прплпком узвишења и долаека Кепгелчева за еппскоиа у Вршац. Има у истој години и више изворних епиграма од покојппка, као и превода по Хердеру и другимЈа; ау „Светозору" од 1. октобра 1855. год. пма пссма једиа, у којој покојник излаже правила „за у брак ступајућа лица", иа на једном месту велн: „штедљивост је у свачему нужна а раскош је болештина кужна". Са ово неколико примера хтедосмо пз заборава отрћи спомеп на драгог нам покојника, за кога је штета, штојесилом незгодних околности пре.стао певатп и ппсатп; јер који је за оно доба, у год. 1853., доета лако и онако срнски нпсао и дисао, тај би се за цело и даље и боље усавршио, да као што рекосмо не наступише по п.ега такове прилике или боље рећп неприлике, које му истргоше перо из руку и убише му вол.у за с.ваки дал.и рад на заиочетом пол.у, који му сломшне ц убише душу! Као евештеник беше ревностап н савестан, чему је сведок н та околност, што је већ као канелан диљашки постао чланом консисторпје темишварске, у коме је својству и остао с.ве до трагичне смрти своје. У млађим годинама радо је народу са амвопа проиоведао и скоро свака му је проповед иоред цитата из светога писма још п несмом зачшг.епа; па нађосмо мујошпро-

повсди и нз годпне 1878. а од то доба као да је и ову евоју свету дужност свештенпчку напустио, запемарио! Код сабраће свештеннка и код пастве своје беше поштован и л.убл.ен са своје, тихе и благе нарави, са добра и поштена срца свога, што сведочн и укоп му, на који му браћа у Христу пз околице дођоше и на који се слегло цело село, да свог доброг пон-ЈеФту гробу хладном отпратп. ГГа знајући га такова ради смо да и са овога места узпесемо молитве престолу Свевишњега, да му опрости тешки грех, што га ночини насилном смрћу својом, а сиомен да му сачувамо у књизи и листу овом нашем евештенпчком. Још једном: чика-ноно, Бог да тп нрости! и лака ти црна земл.а! —од срца ти вапије твој еиновац У Кумани 1. октобра 1893. Ст. А. М свештеник.

Књижевни оглас.

Ево мене и ио трећи пут пред поштовану читалачку публику! Моја треЛн књига: „шловто влшчжтво и у пме Божије готова је и до крајп наштамиана. Само да се још повеже, па ћу је одмах н разашиљати поштоваипјем претплатницима и купцима. Ја сам се бојао, да ће ова моја трећа ћерка бити мања од евојијех старијих сестара; а миелио сам. да ћу ту довршити цијелу историју овога владнчанства, али од када сам другу књигу наштампао — ова трећа ћерка моја тако је бујно расла и нарасла, да је престигла обје своје старнје сестре. И већа је — а меније п љепша од обје моје старије ћери. Па код свега тога дошао сам са историјом само до блаженог владике Лукијана Мушицког а то од године 1774 — 1824. а сва даља историја од 1824. годиие претекла мп је од ове треће књиге; и с тога ево ме са најскромнијом изјавом, да ћу се ирипаштпти што будем брже могао, иа да ириредим и паштамиам још и четврту књигу, у нади да ће трећа књига наћи онакп одзив од стране читалаца. какав су нашле моје 1фве двије књиге. Уз ову требу књигу додао сам врло лијеао израђену маиу овога владичанства , тито су желели многи моји иретплатштци; али с тога ј.е ова књига п скупља него прве двије. Цијен,'1 је дакле треИој књизи три круне или 1 фор. 50 новч.. а Ја се поуздано надам, да ће сваки купити и трећу књпгу, ко је купио ирву и другу. Молим дакле поштоване скупљаче претплатштка. да мн се што нрије огласе: јесу ли на својијем старпјем мјестима, па да им пошаљем књиге, а они мени новце, чим их добпју од претплатника. Оне претплат-