Српски сион

Стр. 702.

СИОН."

Б р . 44.

требао следовати нразник, пун потпуног радоеног торжанетва, какав доиста и беше празник сенида. Око по ноћи ночеше местимице гасити свеће. У ееницама завлада тишина. Женс, деца, немоћнн л.уди и сви млађи, ка«) и људи, којп не давно ступише у брак, враћаху сс дома, а мужеви и деца, почин,ући од нете године, готовише себи ностел.е у сеницама Свс је носпало. Али још није ни освануо нови дан, тек што је јутарља зора почсла златитп Аравијске горе, Иараилћани већ оставише своје домове п сенице, те похиташе у храм Господњи, којега сг.а врата беху отворена још од но ноћи, још ире по што запеваху први петли, а жртвеник-паљеник очишћен беше још с вечера. Још свештеиици не изјавише: ђагка1 ас1 Нећгои (видно је.до Хсброиа) још се пред храмом не чујс обичан позив: „свештснпци на службу! Левити иа клирое, Израилцн па место!" још није ии отпочета јутре и.а жртва, а већ све галерије и просторије хпама беху пуне народа. Обичне јутарњс -прппреме у храму текоше својим редом, наиме камдпоца ужегоше, убише односно заклашс животиње одрсђепс на жртву, а на св. олтару кадионом иушио се тамјан н т. д. Као обично, тако се принашаху днсвне жртве и свештеници трубише у трубе. Ајш глс, за времс нриношења празничне јутарње жртве, иочело се нешто особено у свештенослужењу празника сеница. Осам свештеиика стадоше на нодножје жртвсника, сваки са оним делом жртве, коју приносише. Овај ред заврша.ваше девети свештсник, који држаше у рукама златну чашу с вином, ради принашања жртве наљева. Тада у један пут захорише се звуци свију музикалних инструмената, и велика празнична радост осинаше се по лицу свију присутних. Тако звана водеиа врата на јужној страни унутарњег храма отворише се, и на високим степеницама, која воде у та врата, изађе свештеник са повећим златним сасудом пуним воде, коју јс захватио еа Соломоновог извора. Исти извор, о коме говори пророк, налази се на нодножју југоисточног краја близу обронка горе Мореје. Сви музикални ннструменти један за другим умукоше, осим звуци трубе. Народ у храму сс равдвоји и направи пута свештеннцима. Чим се исти приближи к жртвенику-иаљенику изађе му на сусрет онај свештеник, који држи чашу с вином, те обојица ставшн један према другом

вазгласише: „с радошћу црпите воду из извора овога спасења" (Ис. гл. 12. 3). А народ сав одушсвљено ионавл.а те речи свештеника „с радошћу црпитс воду из извора овога сиасења"! — Свештеник стуиивши од жртвеника на суерст ново долазећем, нрима од њега донеесну чашу, те излив воду из те чаше у евоју чашу са вином жртвспим, и за тим излив све то у две пробушене ча:пе, које сс налажаху на западној страни жртвеинка, кроз које све иротицаше у ноток Кедрон — подигне чашу у вис, да би сав народ уверио, да је све излио. А то се тако поступало с тога, што садукеји ие учествоваху у церемонији наљева воде, и једап од њих излио је јсданпут воду пе у отвор жртвеника, већ ван њега. А преставници Фарисеја за то сс бацаху за њим лимунима, које имађаху у рукама. За време церемопије нал.ева водс Лсвнти папзмснце -- или свираху у трубс и кпмвала, или певаху нсалме, а парод стајаше у проетра1Јом храму и галеријама, држећи у левој руци лимун, а у деспој китпцу из палмових, врбових и мпртових гранчица. То бешс нрва нразнична радост о нразпику сеница. Јевреји говораху: „Ко није видео радости како се вода црни, тај пије видео ираве радости на свету". Са том церемоиијом сједињаваху Јевреји благодарност евоју Гоеподу ради дароваие дажде у своје време, као и ради будуће у окт.бру, која ће наквасити земљу за усев, и за иозније кише у Фебруару, која Кс ирипомоћи, да се замете и сазре зрно за хлеб. Сједињаваху такође са том церсмонијом усномену о чудеспом извађању воде из стене (камена) у време путовања но пустињи. Сећаху се на нр. Давида, који је у своје време иролио воду у славу Господа. (II. књ. цар. гл. 23. 16). После церемоније наљева воде следоваху иразнична жртвонриношења, које обављаху скупа сви свештеници. Небројено Левита, вештих у свирци и иевању, стојаху на 15. степеници, а велики галел (т. ј. исалми од 112 —117) неваше цела многобројна гомила народа. Када су певајући велики галел долазили до речи 117 ис. „Благословеп који долази у име Госнодње", тада сви присутни при богослужењу почињаху свечано обилазити жртвеник, за успомену нутовања Јевреја по нустињи. Мужевн и деца, свештепици и свстовњаци, свечано обилазише жртвеник, држећи у десној руци празнични свежањ