Српски сион

Б р . 45.

„ОРПСКИСИОН."

С тр . 719.

Сједињава нас не толико у једну власт, да би у узајамној нужди један другоме били у помоћи, колико нас веже везом у један живот. По науци аиостолској и црквеиој сви смо ми иод једном главом Христовом, и по томе смо сви једно тело. Ову истину овако нам објашњава св. Апостол: „И ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с н,им се радују сви уди А ви сте тело Христово и уди међу собом и . (I. Кор. 12, 26 и 27) И као што је непоколебљив овај закон, тако је и обвезапост за све нас, да с е једнако сгарамо сви уди један за другота. Ви, који чујете ову нроповед, неће ли пеки од вас рећи: твоје је дело пооштравати друге к л.убани хришћанској и добрим делима; испуни ти обвезност своју. Ја бих му на то одговорио : признајем обвезаност своју и примам ваше иооштравање ради извршења исте обвезаности. Исноведам с апостолом : „ тешко мепи, ако јеванђеља не ароаоведам ." (I. Кор. 9, 16) Али и ви да се не извлачите од иснуњавања обвезаности, коју на мене и на вас једиако налаже апостолска реч. У другом случају св. Апостол казао ми је, т. ј. у опште постављеноме црквом служитељу хришћанске науке : „ Пропове дај реч, настој у добро време и у невреме, аокарај, заирети, умоли са сваким сношењем и учењем ". (II. Тим. 4, 2) Но ето вам, разумите, он не говори различито : пастири иооштравајте стадо своје к добру; свештеници учите народ; пего он говори свима без разлике, без изузетка: да разумевамо друт друга у иоогитравању к лубави и добрим делима. И тако шири рн ову обвезаност на све, јер кад би та обвезаност била стављена само једпим учитељима црквеиим, не би их било доста. И тако је нужно да друг друга разумева и нооштрава у љубави и добрим делима. Но да не би овде наишли на противуречије, да не мислите да би сваки могао бити учитељем другима. То никако.

Јер нам запрети св. апостол овако: ,, ТТе тражите, браЛо моја, да будете многи учитељи, зиајуНи да Лемо веКма бити осуђени"-. (Сабор. посланица ап. Јакова 3, 1) Јер је Еог дао цркви својој светој једне аиостоле, а једне иророке, а једне јеванЈјелисте, а једие иастире и учитеље". (Еа>ес. 4, 11) А није дао свакоме да поставља себе за духовног учитеља. 0 овоме је на име казао : „Ж нико сам себи да не даје части, него који је иозван од Бога, као и Арон. Тако и Христос не ирослави сам себв да буде иоглавар свештенички, него онај, који му рече : ти си мој син, ја те данас родих ." (Јевр. 5, 4 и 5) У иочетку је иеаосредно иозивао сам Христос аиостоле, а ови су иосле оне иозивали за иастире и учитвље, које су налазили да су достојни за то. А Дух свети објавио је, да ће доћи времена нечастива, овако нреко аностола : ,, ДоГм Ие време, кад здраве науке не€е слушати, него %е ио својим жељама накуиити себи учитеље, као што их уши сврбе. И одвратиЛе уши од истипе и окренуЛе се ка гаталицама ." (II. Тим. 4, 3 и 4) Противу овог самовољног, лажног и оиасног учитељства поставио је преграду Богом постављени учитељ, кад нас учи све да нооштравамо друг друга к добру, али одмах и нридодаје: л не остављајуЛи скуигитине своје, као што неки имају обичај. и Своје скупштине имају хришћапи у саборној православној цркви. Дакле им је и дужност држати се верно цркве саборне и неостављати ју, него ту нребивати у послушности, ту пооштра"вати друг друга к добру, како не би ирешла ревиост на самозване и недостојне, која би могла одвесги заблуди. Драги хришћани! Кад се тиче догмата т. ј. језгре вере, о тајнама новог завета, о начелима нобожности, гледај да се ие превариш иа да слушаш онога, да ти говори, којега није поставио Господ да обделава виноград свој. У вери Христовој у пооштравању побожности може делати само свештеник, којега је црква света нризнала да има спо-