Српски сион

С тр . 744.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 4?.

благајничкој сваке пб године Главном Одбору, а сваке друге године скупштини удружења; а увек исте и штамнати, како би их сви чланови удружења сазнати могљи. Чл. 79. Ако Главни Одбор пронађе потребннм сконтровати благајну, ма у које доба, има му се у свако доба на расположење ставити благајница, са свима одиосним списима. Чл. 80. Благајнипа има два кључа, од којих 1»е један бити у благајника, а други у саблагајника. Чл. 81. Благајницу удружења, са свима бдносним снисима, има ирава једном у години, у име врховног надзора, прегледати, по своме поверенику председншптво св. Архијерејског Синода. 7Ш. Закључна одре^ења. Чл. 82. У случају смрти или препреке иредседника, у ма којем органу удружеп.а, Известилпц: Јован Јереми^, парох бачиначки и протоп|)есвитерски намееник.

врши сва председпичка права и дужности дотични подпредседиик, док се у првој седници ие изабере нови председник. Чл. 83. Удружење се може разрешнти само вољом свепггенства, односно ако то устраже 2 / 3 протопресвитератских зборова, у Митрополији целој, а то закључи и реши 2 /з У скупштини присутних редовних чланова, међу којима имају бити представници свију епархија у Митрополији. Чл. 84. Ако би се удружење ма којим иоводом и ма кад разрешило, сва имаовина удружења има се употребити на оснивање нензијоног свештеничког Фонда, а у колико би овај основан био, на нридружеље к истоме. Чл. 85. Удружење стоји под заштитом св. Архијерејског Синода. Из седнице прве скушптине целокупног срнског православног свештенства Митронолије Карловачке, одржане даиа 4. (16.) повембра 1893 у Новом Саду.

Нредседник: Авакум Стаји&, окр. протопресиитер ммтровачки.

Џ

ЖИВОТ И РАДЊА Вићентија Јовановића Архиепископа српског и Митрополита Београдског и Карловачког. (1731—1737.) (И:: Беседе, коју је на парастосу у манастиру Рановцу 23. октобра о. г. товорио Димитрије Руварац, аарож земуиски и аочисни иротојереј.) (Наставак).

акав је лак био митрополит ВиЛентије, као архијепископ и митрополит у цркве ним стварима, може се видети из следе> и х чињеница. Видели смо, како се митроиолит ВиЛентије заузимао, да се споје у једну митрополију постојеће дотле две митроиолије. То је он чинио с тога, што је врло добро знао за несугласице између митрополита ВиКе><тија ПоиовиИа и Мојсија ПетровиЛа, и штетне отуд последице и ио цркву и по народ; за обећање у привилегијама, да Срби имају само једног архијепиекопа и митрополита, и што је добро знао, да се интереси цркве и народа могу

много боље и с већим усиехом бранити и унанредити, кад је власт у једној руци, а не у две руке. Знајући митрополит ВпИенгије, да ради цародних сгвари мора чеето пни у Беч и по народу, 1. марта 1732. изабрао је себи за сјвог ђенералног викара, епископа арадског Ћсаију Антонови€а, обележивши му у онширном уиутству или као што рече „инструкцпји" његов делокруг. Митроиолит ВиЛентије, знају1.и добро позив свештенички, и да евештенство може позпв свој савесно вршити само онда, ако је и спргмно за њега, настојао је непрестано на томе, да му