Српски сион

Б р . 50.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 801.

са овбиљном тежњом к' извесној цељи. А где „свако Туре себи дере", ту и може и мора бити онозиције против „уоквирених параграфа". Јер, као што је у свету реда и рада сош1Шо 8ше (јиа 11оп „параграф" т. ј. уре1)е1Бе неко; тако је и међу људима, који сваки за себе држи да је најпаметнији и да све п може пгто хоће и што треба, — „параграф": један плеоназам и неко страшило. Нама се чини, да се „уоквирени параграфи" толико истичу ас1 сар1:аш1ат ћепеуоЈепИат за опозицију против удружења. Не ћемо анализовати такав поступак, него ћемо, једаред за увек, рећи ово: Нити се удружење основало за то, да буде нека власт и „законито тело" над свештенством; нити су његова „правила" за то, да некога ириморавају ма на што. Удружење се основало за то, да скупи свештенство у једно друштво, које би га везивало братским осећајима и саучеиЉем у животу и раду, како би се моралним утицајима међусобно потстицало и јачало, у свему помагало и испомагало, те како би тако радећи лакше и сигурније достизавало извесну цељ и успешно вршило свој разгранати и многосложени, великн и тешки задатак на корист општу, а и сво.ју. А „правила" томе удружењу постављена су за то, јер без њих не може постојати и радити ни једно друштво, јер се њима мора обележити цељ и задатак друштвени; као пгго се њима обележавају и средства за остварење тецељи и задатка; као што се њима регулишу одношаји и дужности органа и чланова друштвених. г.) Брат Јосић, нападајући, до сад предлагано, а сада већ основано удружење свештеничко, покушао је, да га прогласи и докаже као неко „нрезвитеријанство", антиканоничко и против духа епискоиалне цркве. Намера му је била двојака; да одврати од њега свештенство и да га „препоручи" највишој потврди. У колико му је прва била узалудна, у толико друга нека му је — „на част". Доста му је рекао у скупштини прота Вучковић; а ради штампаног говора, дозволиће и нама реч. Кад је брат Јосић могао, да „одбору за припремну радњу око удружења" подвали, да ,је нудио свештенству нашем „презвитеријанско удружење", онда би имали разлога и били овлаштени, да му „без рукавица" напишемо и одговоримо шта је и како је заслужио. Али,

„нека је и то опроштено". Тим пре, што је та подвала и сувише прозирна. Она му је сама собом — одговор. Јест, али брат Јосић сепозива ина 37.ап. правило ! Опомиње и „ револуцију у јерархији //" 37. ап. правило паређује: „Два- пута у години има се сакупљати сабор епископа ради укупнога пресуђивања о догматима благочастија и ради решавања неспоразумака, који се у цркви појаве." И сад брат Јосић вели: „Ја не знам ни једно правило у ком је изречено, да се и презвитеријанстбо (?!) има удружити законитом формом." Та то нису канони ни могли одређивати, јер „презвитеријанство" није ни постојало у доба апостолско; а да је иостојало, морало би бити осуђено, а не уређивано. Хм, као да ја то не знам! рећи ће ми брат Јосић. Е, брате; па кад знаш, што онда говориш о „презвитеријанству". Рећи ће ми на то : скуп пресвитера сматрам ја „презвитеријанством". А ја му на то братски кажем: у заблуди си; окани је се. Сети се где је: „ирезвитеријанство" и шта оно значи; и не оптужуј браку своју — са јереси Но хајдмо даље. За то, јер ни једно правило (канон) не говори, да се и свештеничко удружење има удружити „законитом формом", — брат Јосић мисли и извађа из тога, да је такво удружење антиканоничко, и да би се њиме крњио дух епископалне цркве. Кад би то извађање било основано, било би и ово : Канони говоре опширно и исцрпно и о ономе, што је забрањено у цркви. Удружење свештеничко не забрањују. Кад га не забрањују, — дозвол>авају га. Зар не ? Но ми немамо потребе прибегавати таквој логици. Рећи ћемо ово: много чега има и постоји у цркви, као сасвим канонично и саобразно духу епископалне цркве, а што канони не спомињу и не наређују. А то је са свим појмљиво, јер доба, у којем се канони доносише, није могло предвидети, шта ће све, у цркви и за цркву, потребно и корисно бити у свима будућим вековима. Али је канонима одређено, да све оно, што у цркви бива и буде бивало, бива ио духу црквеног учења које је и у св. канонима изложено. Против тога учења не треба и не би смело ништа бити. се противи слову или духу цркв. се мора противити црква, а спр| забрањивати чувари цркв. учења

(Свршиће се).