Српски сион

С тр . 800.

„СРПСКИ

сион.

Б р . 50.

него само брат Тубић иосле говора г. ЈосиЛа изја.вио за епархијско удружење, а г. ирота Руварад захтевао, да се прочита записиик земуиског протопресв. збора, Дакле, — зашто је брат Јосић све то написао и штампао у свом говору, кад нити је то рекао нити рећи могао у скупштини? Зар за то, да свег види како г. ЈосиИ долази до уверења и каква су његова уве/рења ? 2.) Речено је: „ви гледате свештенство ст. бечејског нротоиресвитерата као оиозицију, а не зпате хо&е ли еаархијско или иротоиресвитерско удружење , које- већ имамо годишњим протопресвитератским зборовима. Нас се нитало хоћемо ли опште пресвитеријанско удружење као законито организовано тело, уоквирено параграфом, и ми смо рекли: не ћемо, јер тако удружење противи се у првом реду духу епископалне православне цркве". а.) То је рекао брат Јосић, као мандатар ст. бечејског нротоиресвитератског збора; зато ћемо одмах да испишемо речи и тога збора, а из заиисиика му. У записнику тога збора цод бр. 2 етоји написано и ово: . . . „председник одређује начин гласања, наиме онн, који су за то, да се усвоји мисао удружења по предложеном нацрту, нека гласају са „за", а којн су против било каквог удружења, нека гласају са ,.не". — По обављеном тајном гласању објављује нредседник, да је 15 гласовало са „не", а 3 са „за", и тако се пет шестина од присутних изјавило против удружења". Даље стоји и ово: „Ђура Страјић жели, да кад се је већ велика већина изјавила против било каквог удружења свештенства, да се конштатује, да је то решење донето из оних разлога, које су навели у својим писменим поднесцима г.г. Л. К. и М. Ј. — Усваја се". Оравнимо сад речи брата Јосића са изјавама и закључком ст. бечејског збора, чији је он мандатар био у скупштини, пак ћемо се осведочити, прво: да је оно, што је брат Јосић рекао, ироето илод његове маште и тенденције ; друго : да је брат Јосић, као мандатар ст. бечејског збора, у главноме обарао закључак тога збора, да га је у више прилика — дезавуисао; и да је на рачун целог свештенства ст. бечејског иротоиресвитерата којефш^шворио и штамиао у своме говору. МИ ћ> сам" региструјемо као доказ, на

каквом темељу је основан говор брата Јосића и цео његов поступак у скупштини; а браћа ст. бечејског протопресвитерата нека се с њиме разрачунају, ако им то не годи; ако им пак годи, нека му се — захвале. б.) Не стоји, „да ми већ имамо „протоиресвитерско" удружење у годишњим протонресвит. зборовима." Али стоји то, да брат Јосић, кад то каже, доказује, да има погрешан појам о удружењу. Удружење предпоставља неко друштво; друштво се пак оснива на извесној организацији и уређењу. А има у ли наши иротопресвитератски зборови, који су не треба заборавити — прошле године одржани ав ћОС, ради претреса „нацрта правила" за свештеничко удружење и ради избора изасланика на свештеничку скупштину, имају ли организацију ? Немају. Или се удружењем могу назвати „годишње исповеди" свештеничке? Не. Па какво је, дакле, то удружење, које „већ ммамо"? То није удружење никакво. То су, у најбољем случају, годишњи састанци протонресвитератск^&свештенства, накојима се нешто каже или не каже, уради или не уради, а рад којих не стоји ни у каквој вези са радом осталих протопресв. зборова ии једне, а још мање осталих еиархија, те који баш усљед тога и остаје без жељених резултата; највише тек у — записницима тих зборова налази му се трага. А да буду оно, што треба да су и да буду, за то се и за њих предлагала, па и усвојила организација, каква је установљена у „правилима", које је скупштина свештеничка примила. в.) Удружење, као друштвена установа, која радом својим треба и хоће да покаже известан резултат, да врши известан задатак и да се приближује к извесној цељи, — мора бити „уоквирено нараграфом", као што вели брат Јосић, или као што би ми рекли, мора нмати своју организацију, која одређује устројство његово, која истиче цељ и задатак његов, а регулише одношаје и рад његових органа. Основано удружење свештеничко све то има у својим „правилима". Где нема „уоквирених" иравила, не може бити организације; где нема организације, нема реда; где нема реда, не може бити ни рада; рада какав је потребан за достизавање цељи друштву — као што је удружење — постављене и одређене. Тако је бар у целом свету, где год се ради и хоће да ради по неком систему и плану,