Српски сион

Б р . 50.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 799.

с обе стране ђаконима и свештеницима улази у олтар, те кад ђакон после очитане молитве на малом входу нред царским дверима рекне: „пршБдростћ проети", поје: „пршдите поклонил1са " и благосиља народ. Тиме се представља васкрсење и вазнесење Христово. Ђакон с речма: „пршЈЈдростћ прости" објављује васкрсеље Христово, а лик свештенички и осталих ђакона представља, као што рекосмо, апостоле, који су били у друштву с Господем и који су се наслађивали гледањем лица БВегова; а нредстављају тако исто и св. анђеле. Епископ пак представља Самога Господа, који је васкрсао из мртвих, јавио се ученицима и вазнесао се од земље на небо. За то и рекосмо мало више, да храм (црава црква) представља слику земље, а св. олтар слику неба. Па као што су пршшком вазнесења Исус-Христова на пебо анђели и тттли пред Господем и — по пророчансту пророка Давида — нојали: „козлште вратд" иазивајући Га Царем славе и Госиодем сила; — тако и црква то исто чини кад појањем многољетствија поздравља епископа кад он улази у олтар. То исто представљају и свете парске двери, које су затворене, нре него што ће ући, а отворене, кад улази у олтар. Кад епископ уђе у олтар, кади у накрст часну трпезу. Кадење то миомирисним тамјаном означава силазак св. Духа, који сиђе с неба после Христова вазнесења, А кад он двосвеЛником (дикиријем) осењава св. евапђеље, тим хоће да укаже на двојаку ирироду Исус-Христову, која је вапло-

ћењем засјала и на небу и на земљи, јер је ваплоћење Сина Божјег иросветило не само људе, но и саме анђеле, и јер је оваплоћени — прави Син Божји. После овога се одмах поје Трисвета иесма , која означује тајпу Пресв. Тројице, о којој је људима проповедао један између Тројице — ваплоћени Син Божји; но оиа означава још слогу и савез анђела с људима; за то њу и поје у олтару еиископ, а ван њега клирици и народ, јер је Исус Христос сасгавио и основао своју цркву из анђела и људи. То потврђује и епископ, кад тросвеИником (трикиријем) по други нут осењава еванђеље показујући тиме, да се у еванђељу иалази проповед о св. Тројици, и моли се при том, да се њом (т. ј. св. Тројицом) утврди и расиростре та проповед. Ва тим архијереј узилази на горње место, што представља престо Исуса Христа и седење ГБегово с десне стране Бога Оца, па кад и одатле осењава трикиријем, то нас учи, да освећење наше происходи само од св. Тројице, и да нам је Христос, кад се вазнесао на небо, даровао како еветлост тако и благослов св. Тројице. Кад епископ седи на горњем месту, то оп представља Самога Христа, дочим други епископи, који му с побочне страие седе, а и свештеници, нредстављају аностоле. Одатле енископ благосиљајући вели: „мирх вскмх," што значи: наше сједињење, јер је Христос по речима св. Апостола Павла „ лицга нлшх , разрВшикшТи кражд^ пиотТк* скоек> и соткориккш окоа вдино, гаже нл некеси и гаже нј зел1ли". (Ефес. II, 11.)

(Наставиће се).

•-ф-в

ДА КАЖЕМО И — СВОЈУ.

ад је већ штампан написани говор брат' |Јосића, онда смо дужни, новодом тога, да кажемо и — своју. Осврнућемо се на главне тачке тога говора, н бићемо — кратки. 1.) „Ја сам уверен, да вас већина не ће овако опште удружење, јер сте се многи изјаснили за епархијско или нротопрејсвитереко удружење".

То је брат Јосић само напџсао и штамиао, али није казао у скуиштини. Нпје казао, јер ни.је, онда, кад је говорио свој говор, ни могао бити уверења, које је инјавио у написаном и наштампаном говору. А није могао тога уверења онда бити зато, што је он говорио одмах после извештача, дакле, нре него што се могао итко изјавити за какво год удружење.; те што се у скуцштини не „многи",