Српски сион

Стр. 798

„СРГ1СКИ СИОН."

Бр. 50.

сиоменик срнском несннку Миленку ГрчиЛу, којн је нремннуо у Ман. Беочину 1875. год. 29. маја. Из новијег доба зна се, да су тим манастиром унрављали: Сергије КоИански архимандрит, Лукијан Иџколпјтић архимандрит, Дионисије ПоиовиИ архимандрит, Гервасије ПетровиЛ архимандрит 7 Георгије ВојновиИ као протосингел, Герман ЈовановиИ архимандрит, Вчсилијан ЛетровиИ архиманДрит, Сава Орловип игуман, и садањи ви сокопреосвећени г. Епискон темишварски Никанор ПоаовиЛ као иротосингел. Кућа је од увек бројана међу нрве, јер поседује врло леп иметак. Оволико о манастиру Беочину, тој дивној задужбини срнској, у колико сам могао дознати. Од Фснека у Посавнни, до Привине Главе, где

се Фрушка Гора свршава и губи, пуно је тих светлих сриских задужбина, а свака је задужбина за себе алем-камен и понос Србинов. Сви су ти манастири дични сведоци славе и величине српске, неумрли сиоменици и чувари имена срнског! Вековима се те задужбине од ненријатељске руке рушиле, ал је опет дарежљива десница срнска из непела дивне храмове нодизала. Дао би Бог, да би и данашњи Срби били загрејани оном л^убављу према тим споменицима сриским, каква је загревала и одушевљавала некадање побожне Србе, који некад са поносом и побожношћу осниваше и дарежљивом десницом нотномагаше ове храмове Божје: „Да се њима поје литургија И овога и онога света!" С. Попик.

КЊИГА О ХРАМУ

Симеуна, митрополита Солунског. Превео Лазар Богданови^, иарох вараждииско-вслико-кањишки. (Наставак.)

рхијереј кад хоће да служи св. литургију, силази са еолеје и иде према заиадним вратима праве иркве, што значи силазак Сина Божјег к иама, а кад се он облачи у свештене одежде, тада нам представља Његово свето ваплоћење; а кад већ сиђе к западним вратима, представља Христов долазак и појав међу људима, па и саму смрт, славу и силазак у ад. Ето то он представља, кад силази на сред цркве и долази до западних врата. Кад ће се почети света литургија, архијејеј узима време (јер се без њега т. ј. без архијереја не може ништа чииити), а свештеиици у олтару говоре молитве, представљајући тада небесне чипове; појци поју антиФоне и тада иредстављају пророчки лик делећи га на три дела (славећи тиме Иресв. Тројицу). Најпре поју места узета из Псалтира, а после им додају и несме из иовог завета; исаламске речи иавешћују рођење Сина Божјега, које беше саошптено чрез старозаветне иатријархе и пророке. Додани ириневи из новог завета означавају, да је исиуњеи нови завет

представљају рођење Сина

,Л1олитвалш Бцм, Опасе гим призивамо оне свесе подвизавали за тајиу свето свршили свој земни

Божјег и Његово искунљење рода људскога. Ради тога ноиајпре ноштујемо Пречисту Дјеву Марију — Његову Матер, и молимо се за њено заступање пред Богом с овим речма: спаси насх." За титеље, који су вере и који су живот. Иајпоеле, кад начелника и извршитеља нашега спасења Исуса Христа у песмама преузносимо, тада велегласно нојимо: „Опаси н к1 О кше БожТн..." И тако кад еиископ вап олтара сврши свештене молитве, тада стоји с ђакопима, који у тај мах нредстављају не само апостоле него и анђеле, који су тајанствено послужили Христу приликом Његова вачовечења. А свештеници, који у олтару свршише своје молитве и који сада изилазе из олтара, нредстављају силазак Божјих апђела о Христовом вазпесењу. Тада пред њима (т. ј. свештеницима) иду свећеносци са занаљеним свећама и ђакопи по двојица заједпо, за овима се носи св. еванђеље, а но том и сам епискои ираћеп