Српски сион
I
В р . 50.
„СРПСКИ СИОИ."
С тр . 791.
А кад му име певамо и спомен тај славимо, чинимо оида, браћо мила, итто смо и дужни имену и спомену том. Да веру имамо и побожни будемо, ништа нас изван нас не одвраћа. А љубав Божја, Његова доброта и правда, на свакоме кораку живота нашег, побуђује пас па веру и побожност. Да л.убимо ближње своје, има нешто, што човека слаба и несталиа у љубави тој и одвраћа. А то је неблагодарност .т .уди, ненраведан њихов суд, зла реч, а можда и покварено срие и грешна душа злобе, мржње и зависти њихове, која пе промишља реч, не расуђује суд и не одмерава дело, које у грешности и тами разума свога почиње Но слаба је љубав, коју грешност и неблагодарност л>уди сломити може; слаба је ватра љубави те, коју ма и најгаднија страст и норок људски угасити може ; слаба је љубав, која све не сноси, која све не трии. пДобра чинити, да нам се не досади", вели свети Аностол. А ко л>уби, томе не може ништа досадити, да добра пе чипи.
А ко добра чини .„наплата му је мнота на небеси ". Ко је сталан у љубави и добру, тај ће и илода жњети од добрих дела својих. Ко „све сноси а и „све трпи" у љу,бави својој, тога се и нада „ке Ие осрамотити Јер може камеп попуцати, море се осушити, долина се нодићи, а гора снустити, године и векови ироћи, а људи се мен>ати и бити свакојаки, — али добро остаће добро, светло и чисто, снажно и јако, пеиобедиво и победоносно увек! У љубави и добру, у вери и нади својој, не губите то никад с ума, браћо мила. И данашњи Светитељ је у својој вери и нади, у својој љубави и крај добрих дела, претрпио много и много људске неправде и пеблагодарности. Ал' ево толико векова прођоше, а његово каидило гори увек још на пебу светитељском; слава му не престаје, а л>уди и иароди моле му се и клањају Светитељству његовоме и даиас. Тако је било, тако ће и бити — нктнФ и присно и вх в^кки в-ккшва — Лтинк! 1893. Јован ЈеремиЂ, парох бачиначки.
НАШЕ ЦРКВЕНО ПРОПОВЕДНИШТВО.
ваки искрени иријатељ дркве и српског иарода, који није равнодушан и инди^ ' ферентан сирам развића дрквеног живота и напретка народне дрквене будућности, мора уздахнути у души својој ири иогледу на заиарложено поље дрквеног нроповедништва, на слабо, готово никакво обрађиваље дрквене проповеди и на неосетљивост и немар нашега , свештенства спрам најсветпје дужности свога племенитог позива — проповедања Христове науке у светој цркви. Па пољу дрквеног проповедништва влада највећи застој, управо мртвило, која рана на телу народног црквеног живота, ако се не залечи, повлачи за собом недогледне зле иоследице. Ако се и појави који свежи цветак на пољу црквеног проповедништва, ако се и укаже каква светлост у том погледу, она је тако слаба и незнатна, да се губи у густој помрчини, која је у проповедништву овладала. Никаква полета, бујнија жи-
вота, свежа зеленила, миомирног мириса у винограду господњем, свуда се виде трагови нерада и немара делатеља винограда господњег, којима је основатељ цркве, творац најузвишеније науке и највећи научењак овога света, рекао: „Идите и научите све народе, крстећи их у име оца, сина и светога духа" и тиме за најглавнију задаћу њихова рада поставио проповедање слова божјег и сејање семена Христове науке у срцима људским, које ће донети стострука плода у црквено-народном животу. Исус Христос није писао ситне књиге, у којима је систематски изложио своју науку, већ је живом речи предавао човечанству своје мисли, своја начела, своја уверења, па је тим начином освојио читав свет за своју науку, коју су народи као озебао сунце свим срцем и свом душом пригрлили. Дакле.једино и најјаче оружје, којим је Христос Опаситељ рато-