Српски сион

стр . 792. „СРПСКИ СИОН." Б р . 50.

вао нротив у греху и сваком неваљалству огрезлог рода човечјег, било је и јесте проповедање слова боасјег, усмено предавање своје спасоносне науке. Па да ли ми свештеници вршимо најсветију дужност нашу, јесмо ли ми достојни ученици Христови, нредставници науке Христове живом речи и добрим делима, кад ми у години једанпут, а може бити ни једанпут не проповедамо вернима слово божје? У овом цењеном листу било је говора, како да се обнови слава црквеног проноведнинггва и отклони опасност, која са немара и нерада пашег свештенства спрам проповедања слова божјег народу и народно-црквеном животу прети. Два. су предлога нрепоручена као средство за бујнији развитак проповедничке науке и уништење опасности која народу са слабог вршења проповедничке дужности прети. Један је предлог, да се уведе установа епархијских проповедника, а други је, да се уведу наравствена поучења у светој цркви. Оба предлога, и ако не би били на штету општинама и оним свештеницима који по својој урођеној слабости нису у стању сасгавити ни најпростију проповед својој пастви (које ја не верујем), ипак их не могу препоручити као спасоносна средства за што плодније проповедање слова божјег, са које оскудице народ српски хладни спрам цркве и вере своје и плоде се одметници вере Христове, т. з. назарени. Најглавнији разлог зашто се не слажем са оба предлога тај је, што увађањем њиним у нашу православну нароДну цркву не би постигли оно, што желимо; у место да би проповедништво као наука бујнијем и плоднијем развитку пошло на сусрет, више приврженика нрибавило и успавана осећања и чусгва спрам вере и цркве Христове у народу српском пробудило, ми бисмо дочекали још већи застој, веће мртвило на пољу црквеног проповедништва. Установом епархијских проиоведника, ми бисмо регрутовали проповеднике свете цркве из врло маленог, тако рећи незнатног броја нашег свештенства и тиме обим проповедничке науке сузили у врло уске границе, у којима никако не би могла одговарати захтевима и дужностима, које је Христос Опаситељ обележио свештенству са речима: идите и научите ми бисмо повредили основну мисао Христа Сиаситеља и побили прави значај проповеди у православној сриској народној цркви, — установом епархиј-

ских проповедника створили бисмо од проповеди вештину, која се не да теоретичким и практичким веџбањем усвојити, већ само богоданим даром; ми бисмо тиме искључили већи део свештенства од најсветије дужности своје, пошто дарове столећа, времена рађају. А шта би тиме постигли? Постигли би то, да би и оно мало воље убили нашим свештенпцима за проповедање слова божјег; јер кад се предпоставља, да је проповедништво вештина, за коју треба особени дар, онда младић, који свршивши богословију са добрим или са врло добрим усиехом и ступивши у редове српског народног свештенства, али не имајући вештину, која је за проповедање слова божјег, мора изгубити вољу за просветни, религиозни и морални рад у својој општини и у своме народу, у њему се рађа сумња у моћ и корист озбиљне науке, способности и врлине човечје, а, сумња рађа неверије. Установа епархијских нроповедника није пробитачна ни са гледишта потреба црквених и народних, особито по селима, где је народ рад и вољан да чује од свога свештеника проповед. Опасно је увађање еиархијских проповедника и с тога-, што би тиме помогли, да се у народу нашем развије воља и тежња за неумесном новотаријом и ироменом, која убија здраво суђење, зрело размишљање п бистре и јасне погледе, који главну цељ и саму ствар пред очима имају. Да је тако, узмимо пример: у једној општини је, рецимо, свештеник, коме Бог није дао дара за нроповедање слова божјег; епархија ће у ту општину да изаигље свог епархијског проповедника; он ће да проповеда у цркви, и народу се неће донасти, његове речи ће да оду у ветар; народу он ностаје досадан, жели другог проповедника; па логично томе можемо ићи и даље. И онда шта би добили тиме ? Добили би то, да народ свога свештеника при проповедању слова божЈег не би гледао као исцелитеља немоћи и слабости душевне, лекара душе, већ као лице, коме је намењена нека врста глуме. Епархијски проповедници не би ни могли вршити дужности, као што би требало; јер као што сваки ратар треба да позна земљу коју хоће да ради, тако исто и епархијски проповедник мора упознати ону општину, њене врлине и мане, дух и особине пастве, њихове жеље и наклоности, њихов начин мишљења, обичаје и навике, у опште цео