Српски сион

Б р . 50.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 793.

душеван живот и склои дотичие општине којој мисли нроповедати. Па да.ли ће епархијски проповедник моћи то сазнати једном ил двема кратким посетама у години дана? Ја мислим да тјг тешку задаћу никако извршити не може. За то треба времена и личног посматрања и студирања оних индивидуа, које желимо лечити и на прави пут извести. Други предлог, увађ н.е наравствених поучења у скетој цркви, шкодио би општој ствари, унапређењу проповедничког материјала и бујнијем развитку нроповедничке науке. Увађање наравствених поучења била би закрпа у невољи, која би неко време послужила подртој хаљини проповедничког живота, али не би уродила трајним успехом на пољу црквеног проиоведништва. Овака наука, па и проповедништво као једна грана богословске науке, мора имати поље слободног развитка. Треба створити земљиште, на ком ће наука успевати и обилата плода донети моћи, то ће рећи, треба створити вољу, оснажити срце, развити одушевљење, склонити тежње, ободрити дух и разум ка испуњавању проповедничке дужности, увађањем иак наравствених поучења нисмо ни једно учинили. Оним свештеницима, који имају дара, воље и знања за проповедање, ставили смо препреке њиховом одушевљењу за савесно вршење нроповедничке дужности; свештенике, који имају способности, али немају воље, одушевљења још више утврђујемо у њиховој лењости и немару; свештеиицима пак, који нису у стању проновеђу ноучити своје верне, неће помоћи ни стране ироповеди, које ће народу предавати механички без срца и осећања. Таке ироповеди, као што знамо, немају ни уснеха; јер свака проповед мора ићи из срца к срцу, ако хоће да служи на сазидање верних. То би било моје мишљење о епархијским проповедницима и ува^ању наравствених поучења у светој цркви. И ако моје мишљење није меродавно и од незнатне је вредности, ипак неће бити на одмет, јер при решавању извесних питања добро је саслушати сваковрсна мишљења. Пошто сам своје мишљење о установи епархијских проповедника и увађању наравствених поучења у светој цркви разложио, нека ми је допуштено, да изложим своје мисли у погледу слабог одзива проповедничке дужности и у

погледу опасности, која народу и светој цркви отуда прети. Најјаче и иајпоузданије средство за развијање религиозне свести, хришћанских врлина, хришћанског живота и духовног сазидања својих верних јесте проповед. У проиоведи је оличен разговор душе и срца свештеника са својом паством, као што је молитва разговор душе са Богом. У проповедима се изливају најнежнији осећаји и одношаји свештеника ирема народу своме, утврђују лепа својства и врлиие у народу, љубав и одушевљење спрам вере, православља и имена српског. Према томе треба дужност проповедања свима на срцу метнути, а не дати прилике многим свештеницима, да се извуку испод те племените дужности свога позива. Дакле треба наћи начина, како да се помогне невољи, која је црквено проповедништво задесила. Као што је главна и крајња задаћа медицинске науке старање о одстраљењу оних околности, које су болест проузроковале, и што медицина у том веће успехе бере, тим је и наука савршенија; као што зло кад хоћемо радикално да лечимо, није доста ако ћемо саму болест отклонити, која се опет повратити може, већ се ваља старати да узроке болести отклонимо, па ће нестати и саме болести; — тако исто и код проповедништва треба изнаћи узроке, који су немар и антипатију спрам проповедничке дужности код свештенства изазвали, и те узроке ваља радикалним путем и начином уклонити, ако хоћемо да обновимо славу црквеног проповедништва, да нам пропева црква и процвета црквено-народни живот. За то је позвана богословија и духовна власт наша. Богословија као стручан завод за изображење свештенства, треба свештенике да спреми за узвишени и племенити позив свој, да их оспособи за извршење свију дужности, које ће као самостални свештеници у народу вршити. Пре пријема у богословију, нека се сваки подвргне строгом испиту који ће констатовати душевне и телесне способности дотичног кандидата, који жели у богословију ући, нека се сваком кандидату богословије даје писмена задаћа, из које ће се видети, да ли кандидат има способности и за вршење проповедничке дужности. Па пошто је то учињено, конзеквентно треба ићи даље. Еандидатима свештеничког позива треба развити и усавршавати душевне споеобности и врлине.