Српски сион

Бр. 52. „ОРПСКИ СИОН." Стр . 827

раздаје и другим евештенослужитељима божанствене даре, и они примајући од њега, Ц ел УЈУ М У РУ К У и °браз. Ово делење св. дарова опомиње нас на будући живот, где ће Ис.ус Христос бити у потпуном сједињењу са Својим телом, а означује и наше сједињење с Христом. А руке и образ љубе свештеници архијереју за то, што је 1.) рука служитељица и свршитељица св. тајана и што је у непосредној близини њиховој, а образ оруђе, којим се свршују молитве, 2.) за знак узајамне љубави наше и сједињења, што потврђују речи : „Хрктосх посјнд ^ насх", и В.) за спомен тога, што је Господ примио по образу ударац. Ово све има у архијереју да побуди мисао, какве је и колике је смирености Господ био учитељ, па да у себи уништи свако чувство гордости. Сви свештенослужитељи причешћују се у олтару по старешинству свом тако, да сваки најпре узима у руку св. хљеб, а по том није из путира. За тим се вернима иоказују св. дари, али нокривени, у знак тога, да није достојно да ови виде св. тајне. А ако је когод од верних приправан да се причести, то са страхом и вером приступа к св. причешћу, али се не причешћује сам, него га архијереј ложицом из своје руке причешћује (пред царским дверима). По том архијереј помоливши се о Божјем достојанству, благочастивом императору и за народ, кади св. даре говорећи све оно, што се односи на вазнесехве Спаситељево и сномињући славу проповеди Његове, која је одјекнула по свем свету. Тима речима као да би он хтео рећи Самом Спаситељу: Ти си се сишао к нама, јавио се међу нама као човек, и вазнесао си се на небо к Оцу Своме, да земљу напуниш славом Својом; а ми помоћу ње, свршавајући свете тајне Твоје, нричешћујемо се Тобом и неразлучно с Тобом нребивамо. По том се св. дари преносе на жртвеник; ђакон наиме на глави носи дискос, а свештеник у рукама путир, а архијереј очитавши благодарствене молитве умива руке те излази из св. олтара и с амвона дели тако звани аитидор или поскуре, јер као што се архијереј — представљајући

Самог Христа, кога је на служби принео на жртву, — телом и крвљу Његовом и сам причестио, а и служеће свештенство, тако је исто нужно, да се и верни заложе светињом. коју они заиста и примају духовно у слушању молитава и присуствовању св. литургији, али осим тога ваља да се они освећују нечим чулним, видљивим и стварним, а то бива примањем антидора. Антидор је освећени хљеб, који је принесен на жртву, а из кога је извађена средња чест, те на литургији свештеничким молитвама освећена. А тај се хљеб после, пошто је и копљем ознаменоваи и над њим божанствене речи очитане, место страшних дарова т. ј. св. тајана дели онима, који се нису причестили. После тога архијереј, испросивши благослов Господњи на народ, свршава св. лит УРГију. Ми хтедосмо да пространије св, службу протумачимо, но пошто је наш ум слаб за то, а и пошто знамо, да су неки велики и знаменити људи по свом дубоком знању довољно о тим стварима написали, то вас упућујемо да читате њихова дела, а ми с овим закључујемо напомињући, да и ово, што ми написасмо, није из наше главе, но поцрпесмо из списа св. отаца и учитеља вере наше, који су мудро говорили о тим стварима. Ради смо били да неку речемо и о проскомидији; али пошто су они и њу пространо протумачили те неби било нужно да и ми о том овде говоримо, рећи ћемо само у кратко о њој. По древном предању иајпре свештеник приправља атнец (јатн.е) , а по том сипа у путир вино и воду; за тим вади честице из других поскура и то: у спомен Богоматере, светитеља, за тим за живе и мртве. Сад настаје нитање: какву силу имају у себи честице ? и претварају ли се оне у тело Спаситељево ? а у колико користе онима, за које се ваде оне? Постоји учење, које је предањем од св. отаца дошло до нас, да честице много користе онима, за које се приносе. Оне представл.ају сама она лица, за која се приносе, и нредстављају жртву, која се Богу приноси за њих. То нотврђују и