Српски сион

(Ј тр . 828.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 52.

речи, којб свештеник изговара иа Проскомидији: „ПрТилж Гоеподи, жсрткВ сТ'к> кх пржекеснкш ткои жертвенникх". Честице, које се ваде за светитеље, служе им на славу и част, на умножеље достојанства и на већи добитак божанствене светлости. Честице, које се за верне приносе: умрлима прибављају избављење од грехова и божанствену благодат, а живима, ако праведпо живот свој проводе, пружају заштиту против несреће, отпуштење грехова и иаду на живот вечни. Дакле божанствепо свештенодејство умножава светитељима славу, а вернима — као што је горе сноменуто — подељује божанствену милост. Но у колико је корисно за онога, за кога се приноси жртва, кад он живи до стојно позиву Христовом, толико је опет жалосно и штетно за онога, који предавши се нечастивом животу, не настоји да се ноправи. Јер као што честица, која је ма за кога принесена на жртву, и која близу божанственог хљеба лежи, кад се овај освећује и претвара у тело Христово, постаје и сама освећена, јер кад се спусти у путир, саједини се с крвљу; тако и душа, за коју је принесена жртва, прима благодат. Тада се човек духовно саједињава с Богом. Ако се ко од благочастивих, или ко макар од оних. који су пали у грех, искрено покаје, то ће тај ући у невидљиво онштење са Духом светим, а доста ће пута, као што из искуства знамо, и материјалну корист од тога имати. Но ако је когод нредан греху и не мисли га се отрести, тај ће као недостојан општења с Богом

још веће осуђење примити за нринесену жртву. За то свештеник мора врло добро пазити, да не прима приноса нити да приноси жртву за такве људе, који се без стида и срама ваљају у пороку и греху, јер би иначе могао и сам с њима бити осуђен. Од оваквог поступања и сналазе човека свакојака искушења и беде. За то и вели Апостол Павле: „лшози кх касх н (/ И оцјни и недВжиики, и спатх доколћни." И тако је свештеник дужаи бити врло опрезан у овима тако великима делима Божјима и себе самог испитивати и као што пише — строго пазити на све, чим се више може. Ако се он мора за друге старати, то тим више мора о себи самом, јер кад онај, којиједеи пије (т. ј. причешћује се) недостојно, за осуђење једе и пије, то онда још већем осуђењу подлежи онај, који се усуђује недостојно свештенодејствовати. С тога ми, који смо примили благодат свештенства, морамо што више пазити на себе и свима се силама старати о чистоти и савесности својој. Смиреност и љубав у душама нашим нек се укорене, јер та својства су врлине Христове. С тога треба да Га и у овом веку достојно примамо, па ћемо се и у будућем удостојити неисказаног и вечног опШтења с ГБиме, благодаћу и човеко.љубљем Господа Нашега Исуса Христа, коме нека буде слава, част и ноклоњење са Безначалним ГБеговим Оцем, и Пресветим и животворећим Духом, сада, увек и у сва времена, амин!

БОЖИЋНА НОЋ.

елико оно небесно тело, које се јарл ШЖ п ким сунцем зове, одавна је већ зашло на запад свој, а тихана ноћца полако се спустила на грешну земљу. На небу . . . на тој пространој сре ■ брној ризи Божјој . . . трепери безброј сићушних звездица; а бледи месец у безграничној васелени тој поносито лети на лаки' крили' и као да обилази сваку звездицу те јој позајмљује понешто бледе светлости своје, да већма

но обично светли, а канда сваку поједину од њих опомиње, да буде спремна за дочек Божанственог младенца, светлости разума, сунца нравде, цара неба и земље . . . Исуса Христа, који ће се те ноћи о поноћи родити! У раздраганој души ти се чини, као да ти из небесних висина допиру умилни гласи војника небеских анђела и арханђелб, звуци оне омиљене и радосне песме: „Слава вт> вишнихђ Богу, и на земли мирх, вт> че-