Српски сион

Бр. 2.

„ОРПСКИ СИОП."

Стр. 27.

бовао, више практиковао, богатије иекуство имао. Овако пак: шта је могао он у оно нрво доба својег тајниковања учинити, будући и сам тада повајлија, и затекавши се као слаба сдамка између бујице идеалности и вихора неразбора од доле, а апатије и ирорачуњена новлађиваља екстремним струјама од озго и са стране? Крај најбоље воље могао је он тада тек само то чинити и учинити, да вршећи најсавесније послове својег звања и дужности својег иоложаја, тиме номогне очувати нејаки јер нескладап автономни организам од застоја и назадовања па и расула, а уједно да прибира материјал, помоћу којега би се тај организам првом повољном згодом на њему ирикладан и сигурап темељ могао положити, те да црква и народ бар временом од љега права нлода добију. По том свом положају и са тог рада свог, могао је пок. тајник Ћирић брже и боље него ико други да уочи, упозна и одмери све противности, махне, недостатке и празнине наше пар. цркв. организације, како је ова нред његов долазак и о доласку његову грађена и утврђивана. Ну баш за то морао је он као нрви да се разочара и у иогледу целисходности нашег иар. цркв. автономног организма. У томе га, није могло да помете, што јс сабор од г. 1874. у начелу признао народно-црквени карактер тог организма, јер сс ни у автономији н-ије могло и не може живети од голог начела. Шта је вредило оно метанисање испред начела, кад догичне конзеквенције отуда у животу нису доследно и одлучно повучене и снроведене по целој автономној области? Чему је могло користити оно начелно признање, кад је у животу поготово све било и остало засновано мимо на и нротив тог признања? Негде су гдекоје новинс уведене, пегдс јс остало по старом, негде није у онште ништа било спроведено, те је ирема томе био и рад и успех: овакав и онакав и нпкакав, какви су кад и где били они, који су наредбс п уредбе требали у живот да уведу. Уверење о нецелисходности постојеће автономне организације није могла пољуљати у пок. тајника Ђирића ни помирљивоСт сабора од год. 1879. Бојао се, да та помирљивост долази касно за тадашње ирилике. Знао је, да је отуда могло бити користи, да се тим путем на делу ношло г. 1869. или бар г. 1874. Помагао јс ипак ту струју, јер се надао. да ће се бар колико то-

лико автономији помоћи, ако се доследно истраје у помирљивости и разбору. Али се нок. И. Ћирић разуверио потпуно о целисходности автономиог организма у пас, кад јс уочио, каквим је носледицама исти организам уродио иза катастроФе од г. 1881., извршене до тада неиознатим именовањем наше црквене ноглавице. Ма да је изван сваке еумње, да је та катастро®а изазвана у знатној мери и непромишљеним радом оних напшх световњака, који су у заслепљбно-сти својој сами гонили воду на воденицу смерова тадашње ултраклерикалне струје, ипак иико иије могао очекивати, да ће сабор од г. 1885-6. невољу хтети тиме лечити, да на старе грехс накалами нове Место да продужи радити у духу помирљивости сабора од год. 1879., на да и тиме докаже колико је било неосновано и неоправдано новлађивањс ултраклерикалству и његовим похлепама, упаде у неопростим грех, да поведе по ново ко.ио од" ; 1869. и 1870., по теорији: клин — клином, чиме је ио ново користио \>амо опима, који нису били нријатељи нашој нар. цркв. автономији. Да у оно време, а и пре и после, како на сабору тако и изван њета није било родол.уба, који су зпали и умели, па и могли и хтели иаралисати претераност екстремних струја у области автономној и изван ове, извеспо је, да би данас много шта у нашем нар. црк. организму саема друкчије изгледало, но не на корист иаше цркве и нашег народа. У кругу тих родољуба, као помагач њихових општекорисних интенција, налазио ее од доба евојег разочарања, које је настало још пре сабора од г. 1879., и пок. тајник Ћирић. Он је имас) довољно снаге, да евоје разочарање нризна, и да новуче отуд конзсквенције за свој рад. У корист цркве и народа раскрстио јс стеоријом о народној свемоћи, о суверенитету масе, која је од вазда била велика у ћудљивим прохтевима и слепом пркосу, све без икакве одговорпости. Тој етруји нротивио се пок. И. Ћирић нсто тако отворено и одлучно, као што нијс одобравао ни помагао жудње ултраклерикала за свевлашћу на нољу автоиомном. Чиииб је овако, што је у положају евом имао нрилике упозпати, чиме еу те струје урађале од периФерије на све до у средиште наше нар. цркв. организације. Да помогне автономији као таковој, није пок. И. Ћирић презао ни од каквих нрепопа, те кад год јс коцка пала на њсга, умео је одлучно и са пуно само-