Српски сион

С тр . 130. „ОРПСКИ СИОН."

они откривају главу своју. Већ је ап. Павле писао, да мушки, стојећи при молитви, не покрива своје главе с тога, што је он слика Божја и слава Божја, а жена напротив ваља за вријеме молитве да има покривало на глави својој, у знак своје зависности од мужа, а особито за знак скромности и цјеломудрија (1. Кор. 11, 4—16.). Стари су хришћани заиста тако и поступали, о чем јасно свједочи Тертулијан говорећи: „Кад се молимо, ми откривамо главе, јер се немамо чега стидјети" (Аполог. гл. 30). Од тога старога обичаја, М1Т0 га је прописао ап. Павле, у њеколико су отступили православни Грци, који, по свој нрилици, под утјецајем мухамеданскога јарма, дозвол.ава,ју стајати при богослужењу у фесовима. А у православној руској (и српској) Цркви чак и таљова лица, која по свом звању или за знак одликовања, за вријеме богослужења покривају своју главу, покривају је нри најважнијим молитвама, ијесмопјевима. читању и свећеним радњама (Типик гл. 29.). 3.) Окрешање ирема иешоку. Сви су народи у до-хришћанским временима свршавали молитве, окреЋући се лицем онамо, гдје су замишљали мјесто навластитог борављења божаства и гдје су осјећали да им је божаство најближе, слично томе, како људи и у обичном животу обраћајући се ма коме с молбом, обично стану линем према њему. Као што је готово код свих незнабошких религијозних обреда било у већем или мањем степену кла.њање сунцу, као извору свјетлости и топлоте, тако је, готово код свих незнабошких народа, од памтивијека постојао обичај окретати се при молитви истоку — к страни свећеној, гдје станује врховно божаство свјетлости и топлоте и одакле се оно јавља, да излијева људима своја доброчинства. Тај стари и готово свеопћи обичај, да се при молитви окреће према истоку, нашао је велику употребу код хришћана из првих вијекова, али само као знак других мисли и вјере, а не каквим је он био изазван у незнабожаца. Истина у апостолским списима и списима апостолских мужева не спомиње се окретање хришћана при молитви на исток, но то ни мало не говори против вјероватности, да је тај обичај ностојао у Цркви и за апостола. Ориген је писао, да је црква примила тај обичај од Великога првосвећеника т. ј. Христа и Његових синова — Апостола (Бес.

Б р. 9

5. на кн>. Ч иелг). Василије Велики прибраја тај обичај к броју оннх, које црква чува од апостолског предања но прејемству у тајни (0 св. Духу посл. Амфилохију, — нрав. 91.). За времена Тертулијанова био је тај обичај толико раширен међу хришћанима, да су га олазили и незнабошци, и ако се хришћанп брижљиво сакривали од незнабожаца, те је дао незнабошцима повода да мисле, е хришћани обоготворавају сунце. С тога је Тертулијан, да опровргне то мишл.ење писао: „Други с више вјероватносги и разбора мисле, да је сунце наш Бог. У том би иас случају требало прибројати Иерзијанцима, ма да се ми и не клањамо, као они, лику сунчеву на нашим штитовима. Као основ томе мишљењу служи, по свој прилици то, што се ми окрећемо истоку кад се молимо. Ио зар и ви то исто већпм дијелом не чините, окрећући се такође к истоку, под изликом, да обожавате небо". (Аполог. гл. 16.) Обичај окретати се при молитви према истоку, и ако је споља сличан, битно се разликује од истога обичаја код незнабожаца. Ради објашњења хришћанскога обичаја, окретати се ири молитви лицем према истоку, наводе Климент Александријски (Стром. књ. 7. гл. 7.) и Тертулијан као узрок, што је исток, као мјесто сунчанога изласка, слика Христа Спаситеља, који је Исток „свише", Свјетлост свијета, Сунце нравде. А Григорије Ниски, Атанасије Александријски, Василије Велики, Јован Златоусти, исто као и Апостолске Установе (књ. 2, гл. 56), ради објашњења тога хришћанскога обичаја наводе као узрок, што је на истоку био рај — блажено мјесто за становање, које је одређено за нас, изгубљено од прародитеља, а повраћено људима Исусом Христом. По тумачењу Отаца и учитеља Цркве, на тај се начин при молитви окретали и окрећу хришћани према истоку, као символичној слици Христа Спаситеља, која нам у свој пуноћи спомиње „домостројитељство" Божје ради нашега спасења, — блажено стаље прародитеља и изгнање њихово из раја, као ношљедицу гријеха, за тим — уздигнуће и избављење човјечје крсном смрти Богочовјека; а међутијем су незнабошци с истоком сједињавали претставу о навластитом мјесту пребивања божаства и окретали се к истоку, као самоме божаству. 4.) Поклони. Поклонима или наклонима