Српски сион

Е р . 9

„ОРПсКИ СИОН."

С тр. 131.

шш приклаљањем главе, већ су ј стара времена — за Аврама и Мојсија изражавали људи нред Вогом своју покорност — послушност и захвалност. Побожни слуга Аврамов ст^гкишш дод|8 инЈ/шдакшн кск/ии еги', послан да нађе Исаку жену, када је сазнао да је воља Божја одреднла Ревеку за жену Исакову, влаго= слокикк, поклоинга Господб (Бнт. 24, 26. — 27., 48.); Јевреји, када су чули божју заповијест, да закољу пасхално јагње, поклонише се Господу (Исх. 12, 27.). По иримјеру старозавјетне нркве, и исто тако и по примјеру небеске Цркве (Пс. 96, 7.; Јевр. 1, 6.; Филип. 2, 10.) и први су хришћани истим знацима изражавали пред Богом побожност, иокорност, и захвалност. Јеванђелист Лука приповиједа, да се апостоли. иоклонили Господу, који их је благословио и узносио се од њих на небо (Лук. 24, 52.). Као природан израз побож-

ности пред Богом, иослушности и захвалности ушли су поклони у употребу при хришћанском богослужењу. Из апостолских установа види се, да су се нриклањањем главе молили оглашени, иокајници, манити, а каткада и вјерни, особито кад је свећеник говорио за њих молитве послије ђаконовог узгласа: „поклоните се" (ТШ, гл. 6. — 9, 37.—39.). У данашњим се богослужбеним „чинопосљедовањима" Православне Цркве разликују мали и велики поклони. Малим иоклонима (иначе — метанијама, од грчке ријечи џлгто'м — кајање) зову се приклањања главе до нојаса, а великим (иначе — „з{/шшл1х") зове се клањање главе и тијела до земље, али да се при том не клекне. Те и друге поклоне одређује црквени устав према важности и карактеру молитава, читања, нјесмопоја и свећених радња. (Настапиће се.)

„0 устројству месних српских црквених скупштина и одбора, у митрополији Карловачкој, и о избору њихових чланова. (Свршетак.) 0 председнику и потпредееднику.

По §. 20. П. Б. црквена скупштипа бира нз средине своје себи председника — кад се председничко место упразни — ако не би нарох па прост позив скупштински, т. ј. без сваке кандидације, за председника изабран био. Тако исто бира скупштина и потпредседника из своје средине. Избор нредседника и нотпредседника обавља се.тајиим гласаљем т. ј. листићима. А сам се из бор обавља онако исто, као што се обавља по § 16. П Б. избор скупштинара. Ири избору председника и потпредседпнка треба оиако ис.то постуиати, као што смо навели, да треба обављати избор скупштинара. По наредби Сабореког Одбора од 20. јуна 1884. и председпици и потпредседници у први мах т. ј. кад се у целини изабере црквена скупштипа, и они се, као и остали скупштинари, имају жребању подвргавати, о чему смо већ говорили, како то бива, а доцније бирају се на време, докле им скупштински мандат траје. II. пр. II. Н. буде за председника, односно за потпредседника изабран октобра 1893. г., а он је изабран био за скушптинара јануара 1890. г.

на место Ј. Ј. који је изабран био за скупштинара 1889. г. у јануару. По томе ће Н. Н, бити председник односно потпредседник само до јануара 1895. год. И председник и потпредседник могу по ново изабрани бити од скуиштине за нредседника одиосно нотиредседника, ако код новог избора за скупштинаре изабрани буду. 0 перовођи. По § 20. П. Б. црквена скупштина (тајним гласањем као и код избора председника и потпредседника) бира себи из своје средине, или ван ње перовођу. За које се време бира перовођа, нема спомсна ни у рескрипту, пи у често поменутој наредби Саборског Одбора од 20. јуна 1884. год. С тога звање иеровође траје све дотле, док тачио и савеено врши своје дужности, односно докле скунштина хоће да га држи, ил док га, не збаци виша власт. 0 црквеном одбору. По § 34. II. В. кр. рескриита од 10. августа 1868. г. месни црквени одбор састоји се из пред-