Српски сион

Б Р. 9.

се покреће ради једне жеље, пред овим позориштем бивања у свету, које би у мени толико интереса иробудило, — можда бих много прије могао виђети, што се вбива у срду мога пријатеља или непријатеља. Дистанција је неизмјерпа, провалија несравп.ива, коју би требало нрсћи. Постоји известан анарат, ал' ја тражим руку, која га креће; постоји инструменат, ал' ја тражим умјетника. У томе је разлика, у тој разлици је размак неизмјеран, који се не даде прећи, размак је то између два реда појава, које се увек међусобпо нопуњују, а од којих су једне у ронском тијелу а друге у господујућој дупш. Са материјом мозга не ствара сс мисао, са

нокретом малог мозга не ствара се осјећај. Ви се чудите, што не можете да нађете душу у вашим анатомским истраживањима, нод врхом вашег ножа, у кругљици крви, у комадићу мозга. Не потпада душа иод нож ваше анатомије. Чуђење, које некоји показују, јер не могу да нађу душу у својим аиатомским истраживањима, меии се допада; јер знамо, да чим нађу душу у једном комздићу мозга, да у њу нећемо вјеровати више. Ко не разумије ово пачело општег схваћања, сам себе вара. Нек вас Бог чува, господо, од оних доктора, који, невјерујућиу душу, не могу о моралном расиоложењу вашем водити рачуна, а које толико утецаја има на здравл.е човеково.

(Наставиће со)

ИЗ ЖИВОТА РУСКЕ ПРАВО']ЛАВНЕ ЦРКВЕ У ПРОШЛОЈ ГОДИНИ.

иће од интереса и за наше читаоце, да сазнаду, шта је о томе написао „Церковнвш ВћстникЋ" иетроградске духовне академије, у своме 1. бр. овогодипибсм , за то у нреводу то саопштавамо и у овоме листу. — Пролазе времеиа и л.ета, годиие се једна за другом мењају, носећи собом шарену емесу радости и жалости, којс су сиојене с човечјим животом иа земљи; а света црква неироменљиво стоји као непомична с-тена, о коју се разбијају сви таласи светскога мора и у којој се могу сиасти сви они који иловс но томс мору. ГГри обичном иреврату свега, земал.скога, дух човечји пе би себи могао нигде наћи спокојства и ослонца, осим у цркви, у том ступу и утврђењу истине, том видљивом храму царства Божјег, који, но непроменљивом обећању његовог Божанственог Основатеља, нису кадри пол.ул.ати ни врата адова. Но и ако је црква по својој суштини непомична и ненроменљива, то ипак и она, као таква, која се састоји из живих људи, који подлеже неизбежним променама у својој судби, са спољашње стране подлежи процесу историјског развцтка с његовим више ил' мање важним променама, у колко се она као љубећа мати, која се стара о благу своје деце, прилагођује стању, нуждама и потребама њиховим. Ето у чему се састоји смисао историјског кретања у цркви, и с те се стране опажају на њој сви успеси и недаће, радостн и жалости, које су тесио снојеие са земним животом. И по

томе с наступањем нове године нриродно Је да ногледамо, у каквом стању и с каквим надама ступа црква у нову годину свога живота. Почећемо с отачаственом црквом, чије су чежње и наде ближе срцу рускога народа. Прошла година бијаше сведоком бажиих нромена и иокрета како у унутрашњем тако и снол>ашњем животу нашс цркве. И пре свега треба забележити промену, која је настала у вишој јерархији. У ирвопрестолној столици (Москви), где до данас бије срце рускога народа, премину после тешке болести митрополит Леонтије. То беше један између највиђенијих јерарахб, отачаствене цркве, човек високога ума и доброга срца. Његово служител.ско понриште одликује се читавим редом нлодотворних трудова на корист цркве, који стекоше себи достојан венац тада када је он устоличен на престо московске митрополије, где је он, у иуној још снази, обећао да ће са славом и чашћу послужити на престолу. којим су управљали многи велики и са својих заслуга славни мужеви. Но по неисгштаним судбама Промисла Божјег, његово служител.еко иоприште прекинуто би тешком болешћу, која га је и свалила пре времена у гроб. Москва, која бсше најближим сведоком оне запста трагичне борбе, коју је славни јерарх водио са својом болеигћу, искрено је и топло онлакала свога светитеља. Но не оста она за дуго сиротицом, јер нађе себи пупу утеху у новом јерарху, високонреосвећеном Сергију, који од хсрзонског епи