Српски сион

Б р . 9.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 135.

скоиа иостаде московским митрополитом. Назначење његово бијаше нредусретнуто необичном радотћу. Москва својим осетљивим срцем осетила је у њему нрисуство онога духа, који се јавЈва у правом изразу православне дрквености, каква владаше негда нод генијалним упливом чувенога митроиолита Филарета. Нови митронолит московски, као духовни син Филаретов, нримљен беше у Москви као нарочити носил ц духа и нредања Филаретових. И знаменита је иријатна усномена на Филарета. Не само православна паства с радопгћу је примила благослов од иовог јерарха, који се јавио у духу и сили Филаретовој, него и сами однадници наше цркве, побожни старообредци, хтедоше добити од њега благослова, но су у место добивенога благослова но заслузи изобличени од њега. Важне јерархијеке промене збише ее и у другим епархијама. Тулска епархија оплакала је смрт свога старога архипастира, архиепископа Никандра, који је преко 30 година био правим оцем своје пастве, која је мислила да се никад с њим растати неће, и под чијим је благословом израстао цео нови нараштај, који се духовно сродио са самим његовим именом и који није знао за друго име — толико високопоштовано и славно, као што је име високонреосв. Никандра. Тако исто и покојни енископи: саратовски Лврамије и псковски Хермоген, и ако нису тако дуго служили у својим епархијама, ипак оставише после себе благословену усиомену. На место њихово постављени су већ други епискони, који нолучивши благодат апостолскога сана, вал.ано и мушки иродужују дело својих предшасника, те се тако непрекидно и без престанка сазидава тело цркве Христове. Отачаствена црква, имајући на челу доетојну јерархију, показала је у нрошлој години много живота и снаге. Делатност њезина једнако се ваљаном показала како у области спољашње, тако и унутрашње мисије. Православна Русија је још и даи данашњи по границама насељена читавим народима, који седе у тами и сени самртној, и на њој почива света дужност да их озари светлошћу истините православне вере. И она свето иснуњава ту дужност, јер се усљед труда њезиних мисионара, чији подвизи често и нротив воље изазивају дивљење својим јунаштвом, светлост еванђелска све дал.е разлева и но тим тамним гудурама, тс се нод утецајем њезиним полудивљи незнабошци преобраћају у послушне

синове цркве и верне служитеље евоје отаџбине. Стогодшш.и јубилеј од времена смрти чувенога алтајског м.исштара Макарија, кога је мисионарско друштво, како је доликовало, ирославило, много је подејствовао да се дигне дух мисионарски, и пример његова живота и рада, можемо се надати, укресао је искру мисионарске ревности и у његових иознијих ирејемника, који продужшне дело проиоведи Христове на том истом иопришту. Но мисија наше цркве није ограничена само на пределе нашег отачаства. Ирошле године нађе она себи пространо а уједно и згодно земљиште у северној Америци. Православна мисија постоји тамо всћ одавна, но због разних незгодних прилика није она готово ништа радила, чиме су се и користили проиоведници тамошњег сектанства, који су се грозили, да ће распудити православну паству, која је образо вана и васиитана трудом наших првих североамеричких мисионара. На срећу, за иоглавицу те мисије дође енергичан и своме послу одани јерарх, нреосв. Николај алеутски, и стање њено брзо се нромену на боље. Благодарећи његовој неуморној енергији, не само да је дан отнор сектантској пропаганди и да је ограђена од ње православна паства, него се ова и знатно умножила. У последње време нојавило се у севериој Америци особито много досељеника Руса из злосретне Галиције, које упропастише језуити и Јевреји. Уклањајући се од несноснога у духовном и економном одиошају угњетавања у домовини својој, бијаху оии тако исто у не мање несносном положају и у свом новом отачаству. Нашавши тамо ириличпо задовољења својим материјалним потребама, не могоше се савршено номоћи у духовном одношају, јер они не имадоше ни цркава ни пастира. Као унијати, они су на земљишту баш нов .га света први увидели очиту лаж и лукавство наметнуте некада њиховим претцима уније, нопгго су они тамо еа својом унијом били једнако туђи како римском католицизму, тако и нротестантизму, међу које је подел.ено становништво северие Америке. Њимаје грозио жалостан удес — да се расеју и иогину у сред тога туђега им и по крви и но духу парода. Тада сс у њиховом срцу иојавила очевидно никада иеугасла искра сазнања њиховог духовиог еродства с православном црквом и неки од њих заиста обратише своје погледе на ту цркву, као на такову, која их једино може спасти од про-