Српски сион

БР. 11.

С ТР . 163.

ступљених наЈОДлучниЈе и најсвечаниЈе иротестују иротив горе иаређаних законских предлога, чине то у том уверењу, да овим важним актом бране и заступају ие само своју свету веру православну и милу народност српску, него још Др. Паја Мартиновић с. р., перовођа. Ђока Јовановић с. р., перовођа.

к томе и животне интересе своје драге отаџбине — Угарске. Овако рекосмо и потиисасмо најавном пкружном збору , држаном у Сгаром Ђечеју дана 26. Фебруара (10. марта) 1894. Др. Арон пл. Војновић е. р., председник збора. Ваеа Нићин с. р., иодпредседник.

•ч--* Древност употребљавања и символичко значење спољашњих знакова и радња при молитви. (СвршетакЈ.

8.) Крсни знак. Офњаваље крсним знаком увијек је било карактеристичним спољашљим знаком хришћанске молитве. Обичај хришћански осјењавати се за вријеме молитве крсним знаком, почео је у апосголској дркви, дакле од самих апостола. Василије велики говори, да обичај осјењавати се крсним знаком нува црква по неписаном предању од апостола (пр. 91.). И заиста, о употреби крснога знака при молитви спомиње већ св. Дионисије Ареопагит, ученик ап. Павла. У својој књизи о црквеној јерархији (гл. 3. и 5.) говори, да крсни знак, кад се сноји с молитвом и вјером, разгони сваки страх. Тертулијан свједочи о употреби крснога знака овим ријечима: „Ма што почињући, или настављајући посао, улазећи у кућу или излазећи, облачећи се и обувајући, при умивању, пред столом, кад устајемо иза сна, лијежући и сједајући, у опште нри сваком послу, ми своје чело означавамо крсним знаком." За тим додаје: „Ако овоме тражиш основа у св. Писму, то га не ћеш наћи у Писму ; него ћеш опазити, да га је предање установило, обичај освештао, а вјера га чува" (0 војничком вјенцу гл. 2.). Ов. Иполит у слову о антихристу овако говори: „Антихрист даће својим пошљедоваоцима знак на десну руку и чело, да нико од њих не би могао на челу начинити десном руком крста, него ће му рука бити свезана, те с тога не ће моћи назнаменовати своје удове." Св. Кирил Јерусалимски пише: „Немојмо се стидити исповиједати Распетога, са смјелошћу цртајмо крсни 1нак на челу и на свему: на хљебу, што га једемо, на чашама, из којих пијемо, правимо га кад улазимо и излазимо, кад лежемо спавати и кад устајемо, вад путујемо и кад се одмарамо. Он је велика

обрана, која је дана сиромасима на, дар, а слабима без напора; јер је он Божја благодат и страх злих духова." (13. огл. поуч.) „Бјежи — вели св. Григорије Богослов ђаволу, или ћу те уништити крстом, пред којим све с.трепи. Ја носим крст на својим удовима; крст је у мом ходу. крст је у мом срцу, крст је моја слава. Да се у тебе не би распламтио гњев, пре свега не оклијевајући притеци Богу и моли га, да он у теби уништи бијесну буру. А затим одмах баци на се знак крста, од кога се све ужасава и нред којим све стрепи, а његовом заштитом ја се увијек у сваком случају и против свакога користим." (У пјесми против злога и против иједа; сС. 1. обл. ријеч на Јулијана.) „Ако осјетиш — говори св. Златоуст, — да срце твоје долази у раздражење, а ти заштити груди своје крсним знаком" (Бес. 87. на Мат. и бес. 13. на посл. Филип). У опште може се рећи, да су многи оци и учитељи црквени, који су живјели у IV. вијеку, свјетовали да се употребљава крсни знак у свим случајевима живота (сГ. слово Атанасија Александријскот Антијоху и против незнабожаца; слово Јеврема Сирског о покајању; Амвросија Миланског о крсту и напошљетку слово импер. Теодосија Великог, бл. Августина 1. бес. на, Педесетницу и др.). Сама слика или начин крснога знака у прве вијекове хришћанства није био једнак, а мијењао се према приликама. Хришћани се првијех вијекова нијесу заштићавали великијем крстом, као што ми правимо на себи крсни знак, него су осјењавали малијем крстом разне дијелове тијела, особито чело. Незнабошци стидјели се распетога на крсту Господа; али су св. Оци и учитељи црквени приучили вјерне, да се не