Српски сион

ЈзР. 12.

,СЈ Ј 11(Јћ,И *ЈИиМ."

1ЈТР. 180.

сласти сваке", и заслужити венац славе и живот вечни на ономе свету. За то: „ човече божјп, иди за прџвдом, побожности, вером, љубави, тјтљењем, кротости. Ђори се у доброј борби вере, мучи се за вечни живот, на који си и шзван".

Бори се, у вери, нади-и л 3 убави, за истину, правду и добро; то је крст твој, хртиЛанине мој. Узми га на себе и поћи ћеш за Христом. Носи га, и бићеш у Христу. Донеси „до краја" и бићеш увек са Христом; онде, где је и Он! 1894. ЈеремиЋ.

Ж Најважнији и за вечно епаеење најпотребнији догмати правоелавне вере, католичанеке и апоетолеке цркве грчко-иеточне, издани на употребу омладини новоеадеке гимназије, трудом Петра Милорадовића у Хали на Сали 1765. године. Са латинског иревео Симеон Араницки, протопр, капелан у Земуну* од горњим насловом написао је у Хали, Петар Милорадовић, доктор меднцине, катихизис на латинском језику. Исти катихизис штамнан је пре Рајићевог на седам година, те према томе то је, и ако не на народном језику, први штампани цравославни катихизис за овостране Србе. 1 Из Га.јнћене ,,Историје катихизма" види се, да је и наша врховна црквена власт не само знала за овај катихизис, него га је шта више поднела на одобрење превишњем двору, који га не хтеде одобрити. Истина у истој се историји сломиње Милорадовпћен катихизис од 11 листова, на и ако овај пред нама има 31 лисг, то нас ништа не буни у уверењу, да је То једно и исто дело, само што онде Рајић подразумева свакако препис тога катихизиса, руком самог блажпоч. митрополита Мојсија Путника писани, коме га је МилорадовиЈ! и посветио, као : ,.таесепаИ &у1опдие НИегагит тахнпо." У овој ствари као да је за нас најважнија чињеница то, да религиозно стање наше-га народа не беше ни налик на оно, каквим га хтедоше да предоче наши непријатељи нревишњем двору. Јер у народу, у редовима чије, чак и световне, пнтелигенције, беше тако религиозно — и богословски — образованих чланова, да су били у стању написати катихизис, коме није могао учинити, тако рећи, никаква приговора ни св. синод, па ни најученији наш богослов ондашњега доба, бесмртни

1 Према томе не стоје речи ведештованог г. иисда „Кзрловачког владичанства" да „до године 1774. није у нас било штампана катихизиса за хришћанску науку" (в.

II. књ. Кар.1. пл:1Д. М. Грбића ст. 216 и '219.). Нрев.

Рајић, није никако могло бити религиозно стање онако мизерно, каквим га цртаху наши душмани но убедљивим податцима у „Карловачком владичанству" (књ. II. ст. 219—223.). Не можемо, а да овом приликом не укажемо на појаву, која, бар тако изгледа, као да се код нас са свим одомаћила и обичном постала. Пре 130 година даје доктор медицине подмлатку нашем књижицу, да се из ње учи св. вери православној, а ево и дан данас имамо да благодаримо, будимо искрени, перу световњачком, да нам наша школска младеж не остаде без удеснијег катихизиса. 1 Појава, заиста, колико утехе пуна толико и жалосна. 2 Но ми се надамо у Бога Вишњега, Д^ ће једном и код нас ноћи све сгвари својим природним током. 3 Надајући се, да ће штоване читаоце овога листа занимати срцски иревод првог нам штампаног, а при том врло непознатог катихизиса, латио сам се овога посла, а по савету преч. г. Димитрија Руварца, нротојереја, од кога сам исто дело и добио; на чему нека прими овим путем срдачну моју благодарност. Да би се уједно могли штовани читаоци овога листа упознати са побудом и осећаји.ча, који провејаваху родољубиву и побожну душу пишчеву, што се види из његова нредговора 1 Но који је — без сваке сумње — требало такођер већ одавиа удеснвјим заменити. У. 2 По нашем машљењу, у тој нојави врло мало утехе мма. У. 8 Другим речима, да ће и код иас сваки ссој иосао радити, и сваки посао своје раденике имати. У.

* Преводећи ово дело, послужио сам се чланком Димоника: „Нешто о катихизпсу Нетра Милорадокића" (види „Сри. Сион" бр. 22. г. 1892.). Цитате из св. писна всћипом сам наводио по Вукову преводу. Прев,