Српски сион
Б р . 14
према Богу и према ближњима својим, као што треба; да ли живимо, као гато Бог заповеда, и као што је Христос учио, те да ли и клицаље наше одговара делима нашима ? На ово иитање више се да одговорити: са не, него са да! Јер кад погледимо свет и у њему људе, кад мало изближе иосмотримо један другог, видимо, да ми већином не радимо опо, што би као хришћани дужни били чинити, и што би у својој властитој користи требали да чинимо. Господ Бог, наш преблаги Створитељ, загховеда нам: да га љубимо „свим срцем, свом душом својом и с.вим мислима својим"; и да љубимо „ближњега свога као сами себе." А чинимо ли ми у животу нашем тако ? Зар онај љуби Бога, који никад у цркву на молитву не долази? Зар се онај сећа Бога и његовог праведног суда и грехова својих, који никад не приступа тајни св. причешћа, ради опроштења грехова својих ? Или зар сме и помислити ко-год, ма ко он био, да он као човек никада није погрешио? А зар не зна: „да никтоже без греха токмо једин Ђог?" — Или зар онај извршује заповеди божје, који краде, убија, прељубе чини, који се лажно заклиње, те тиме губи душу своју, која треба сваком човеку да је највеће благо на овоме свету?.... Или, зар ми љубимо ближњег свога, брата свога онда, кад га оговарамо, грдимо, иред светом поиижавамо, — па још кад је невин! Кад му злобимо, кад се међусобно свађамо, кад се процесамо, те тиме и сами себе понижавамо и убијамо ? Та колико је већ безброј нородица у нас Срба, због тог и таквог живота пропало? Колико ли ради тога штете опште нам? Па зар још није доста? Зар је пама баш суђено, да баш у лудо, а са неразборитости своје пронасти морамо? Та и нама је милостиви Бог дао разума, да разумемо и сватимо: шта је добро, а шта зло. Па нека чини свако у животу своме добро — а избегава зло! Трудимо се дакле хришћани моји, да у животу своме што више добра учинимо, а што мање грешимо. „Жека нестане грешника са земље, и безбожника нска не буде више." (Псалам СШ. 35) С' тога дакле, слажите се, богољубазпи хришћани, чувајте и иснрављајте један другога, упућујте ви старешине децу вашу на добро, и
будите у иомоћи свештенику вашем, у вршењу његове племените, узвишене и претешке службе Богу и пароду; јер сам један човек не исправи овај свет, иа ма он ко био. Може свештепик један говорити колико год хоће, може говорити и лепо и мудро, и добро и корисно, но, ако га ви старешине ошитинске и родитељи не помогнете, то ће онда врло слабо користи бити и од најбољих нроиоведи његових, па и од најбољег свештеника! . . . . Оканите се процесања, јер ће нас то убити, као што нас је то и до сад, већ поприлично унроиастило, већ „љубав братинска, да остане међу вама" (Јевреј. XIII. 1). Нека млаћи своје старије слушају и нека им се нокоравају а старешине нека добро управљају домовима својим, и нека деци својој у свему буду добар пример и путевођа.. .. Упућујте једаи другог на добро .... помажите један другог, кад год можете и чиме год можете, јер у слози је спас наш ! „Утјешавајте један другога, и потсрављајте сваки ближњега" ;. „будите мирнп међу собом" ; . . . . „тгучавајте неуредне, утјешавајте малодушне, браните слабе, сносите свакога"!.. . . „гледајте, да, нико не враИа коме зла за зло";.... и „уклањајте се од свакога зла" — као што нас ето лепо и мудро учи св. апостол Павле (I. Солуњ. V. 11, 13, 14, 15, 21). И тако завршујући ову моју ноуку данашњу, ие пропуштам ни сад позвати вас, богољубазпи хришћани, да као што сте до сада ви, тако и деца ваша нека у недељие и нразничне дане редовно у цркву на богослужење долазе, да се овде милостивом Богу помолимо и благодаримо за велика добра, којима нас Он, на сваком кораку нашем, преизобилно обасипа;.... нриви кавајте децу вашу од малена, док су још као оно прут, који се савијати даје, да у цркву редовно долазе; јер деца, игго виде у својих старијих и чему се научила у детињству, то обично чине и кад л>уди постану. Живимо тако, богоЛзубазни, да сваког тренутка будемо спремни, да нред суд нраведног судије, милостивог Бога изаћи мОжемопа за то и завршујем речима: „стражите, јер не знате дана пи часа, у који Ое син човечији доПа" (Матеј, XXV. 13.). Амин. Говорио 1892. год. Милан БобериБ, парох кулски.