Српски сион

С тр. 226.

„СРПСКИ СИОН."

су у последње вриЈеме учестала у извјесним листовима и броширама. Прелазимо преко њих иајвећом индигнацијом, јер нијесу достојни ни да се бавимо њима, — али Вашој Светосши може на највећу утјеху и умирење служити, што их већ данас осуђује сав народ српски, и што су већ данас људи, који су на челу тој јадној хајки, жигосани таквим жигом. да им не треба горега и жалоснијега. Но ми не можемо, а да се овом приликом не сјетимо Ваше Светости још као протојереја сомборскога, гдје сте најблаготворније дјеловали и у цркви и у школи и у народу; и као Владике Темишварскога, гдје сте у дијецези својој најузорнији ред увели, и најпосле као Патријарха Српскога, гдје сте цркви и школи нашој нова живота и полета дали. Ниједна грана народнога автономнога живота нашега није се отела пажњи, бризи и љубави Ваше Светости, — подмладак наш свештенички у богословији, учитељски у препарандијама и сав остали у гимназији и по основнијем школама осјетио је већ штедру и дарежљиву руку Вашу. И већ за ово кратко вријеме, што сједите на нрестолу патријарашком, виде се плодови Вашега рада. Па онда — што се нас по наособ тиче, — Ваша Светост је већ у ово кратко вријеме нашла нрилике, да посјетите

наше горње крајеве, — који још до Вас не виђеше првога досто.јанственика своје цркве. Нарочито ова општина разумије колико сте добра учинили овим крајевима, давши нам Архијереја, кога данас имамо, и изишавши у сусрет жељама и потребама овога народа у ствари мушке и женске учитељске школе. А шта тек да речемо о најновијем дару Ваше Светости фонду Светога Саве, који ће Божјом помоћи остварити најтоилије жеље народа нашега подићи српску школу ! Сва та дјела изазивају нас, да Вашој Светосши изјавимо најискреније своје повјерење, а осудимо најодлучпије свако недостојно иисање прошив Вас. Ваша дјела сама собом пошамњују сваки ткушај, да се панесе вред досшојансшву и висини Вагиега иоложаја и Вашој особи, и ши ткушаји одбиИе се, као шшо су се веК и одбили о сшијене Ваше великодушносши, т Ке се сурваши у ону шаму, из које су и тникли. С тога још једном понављамо и изразујемо Вагаој Светости своје најоданије повјерење с' топлом жељом, да Вас Свевишњи Творац још дуго уздржи на садањем мјесту Вагаем и да, Вам помогне на срећу народа српскога извести све оне племените намјере, које сте у свом"

срцу засновали. Пз сједнице мјесне црквене скупгатине, у Г. Карловцу 29. марта (10. априла) 1894 . Перовођа: Председник: Никола Шумоња с. р. Петар Слиепчевић с. р.

РЕЧ НА ВЕЛИКИ ПЕТАК.

тишала се бура страсти, слегло се море ужаса и умирили се узбуркани вали раздражене бесвести људске, јер ето свршило се — „совершишасл"... |Распаљена страст људска упела беше сву своју неразумност, да обори правду, да упшнти истину, да сарани љубав. Вихор страсти натуштио је небо разума и навукао облак бесвести... „$N11 Ж( излир ко* гпах В: распи, распни его". (Мар. 15. 14; Лук. 23. 22.). И прибише на крст Господа и разапеше Га. На крст прибшпе и разаиеше Онога, који из нревелике љубави своје остави блага недра свемоћног Оца свога и сиђе у гњили и свеслаби овај свет, да га под божанственим крилима својим

загреје и оснажи жаром љубави, да га облагороди јеванђељем истине и да га новеде стазом правде. Разапеше на крст срама и понижења Онога, који дође да људе узвиси Јеванђељем вере и утврди котвом наде, паде живота вечнога. Трњем поруге иаружише Његову божанствену главу, која се теретом брига борила и мишљу носила, да људе усрећи, свет унапреди, човештво обогати благом вечитога трајања. Приковаше на крст Његове пуне милости руке, које су само милост пружале и благослов делиле; које су из прашине нонижености и потиштености подизале бедне и невољне, помагале и милодариле сироте и убоге; које су из глиба греха избављале окаљане грешнике и у бањи покајања измивале и водом исповедања препо-