Српски сион

В Р. 1?.

„ОРПСКИ СИОН."

С ТР . 259.

тосаие собе, кујном, комором и баштом од Ј / 4 јутра земље или ако неМају на расположењу стана и баште у нарави, да одреде учитељу местним приликама сходну новчану отштету; од 1. сеитембра 1894. год. пак, да се за учитеље и помоћне учитеље иристављају само такова лица, која су свршила учитељску школу са потребном квалиФикацијом и да се не дозволи, да учитељско звање отправљају људи, који нису за то оспособл.ени с тим, да се, ако међу компетентима не би било мушких осиособљеиих лица, и на мешовите школе ма и привремено постављају учитељице, а дотичне општине су дужне да се

засебпо постарају за певца из својих средстава. Најпосле се у смислу §. 1. зак. чл. XXVI. 1893. позива славни еиарх. школски одбор, да бди над тим, да се упражњена учитељска места, од дана упражњења најдаље за по године дана понуне, а за то време се може привремено приставити помоћни учител. са год. 200 ®ор. а. вр. и уживањем стана од једне собе, што му све има давати дотична црквена ошптина. Удовица пок. учитеља са сирочади има за по године дана целу погодишњу плату и ужива за то време стан.

Из седнице српског православног народног ■ Школског Савета, држане у Еарловцима 29. марта (10. априла) 1894. године. Георгије с. р. Патријарх.

не:званични део,

УСКРШЊА ПОСЛАНИЦА. Нектарије, по божјој милоети православни Епиекоп вршачки, белоцркванеки, панчевачки, и т. д. Свему пречасном свештенству и васколиком богочастивом народу у богоспасајемој епархији вршачкој благодат, милост и мир од Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, а од Нас Архијерејски поздрав и благослов!

„Проотим всја воскресенијем и друг друга обимем". ристос Господ, који је данас смрћу својом смрт победио, и из гроба васкрснуо, и тиме свима нама вечни живот даровао, поставио је главним правилом своје божанствене науке: љубав; љубав к' Богу, и љубав к' ближњему, јер сам рече: то је прва и главна заповест, која све друге у себи садржи. Ученици и следбеници небесног учитеља иригрлише сиасавајућу науку ту свом душом и целим срцем својим, и задахнути светим одушевљењем, починише чуда невиђена и неслућена: порушише целим светом владајућу римску државу, прерушише стари, већ трули друштвени састав, и засноваше век напретка, слоге и слободе: век хришћански. А све то извршише без силе и оружја, једино чврстом вером у Бога, вршењем свете воље његове, и готовошћу својом на сваку жртву, на сваку муку па и на саму смрт. Тој божанственој науци, за коју су се претци

наши вековима борили, имамо ми у првом реду да захвалимо, што данас још као народ постојимо; а она ће нас и од сад од сваке беде сачувати, али само онда, ако по примеру првих хришћана, и по примеру наших предака, будемо и останемо чврсти у светој вери својој, и ако не само тачно и стално, него и са одушевљењем вршимо ону прву и главну заповест Христову: .љубав к' Богу и љубав к' ближњему. ЈБубав к' Богу показаћемо, кад му се клањамо духом и истином, и кад цркву његову, њене установе и обреде као највећу светињу чувамо и поштујемо; а љубав к' ближњему показаћемо у првом реду, кад одбацивши од себе сујету, злобу, себичност, клевету, суревњивост, партајске и друге ниске страсти, у братској слози један другог пригрлимо, и на делу извршимо духовну даћашњу песму: „Простим всја воскресенијем, и друг друга обимем". Та чврста вера, и та братска слога, од којих нам спас и опстанак зависе, у последњих су 20 и више година тако ослабиле биле, да се већ сумњати могло, да смо синови право-