Српски сион

О тр. 260.

„СРПСКИ смон. к

г, вр. 17.

славне цркве, да смо рођена браћа од једног оца и мајке, већ се разделисмо на, таборе, који се на веру не осврћу, него један други душмански тоне и тамане? Сваког у истину православног Србина, и сваког иравог родољуба морало је то жалосно и неприродно стање до срца болети, и многи су већ заиста почели губити наду, да нам још има будућности, да се још одржати можемо. Но, вечном Богу буди хвала! Наједаред и изненада разиђоше се ти црни облаци, сунце сијну, и у светилу његовом угледасмо тако велико одушевљење за свету веру своју, и тако општу братску слогу, какве од педесет година амо не видесмо, нити се надасмо, да ћемо је угледати и доживети. Према том великом одушевљењу за свету веру своју, и према тој општој братској слози, све опасности, које нам можда, предстоје, могу нам истина многу муку и многу тешку борбу донети, али сломити и сатрти нас не могу! Зато данас са пуним уверењем и пуним оправдањем можемо ускликнути: „Сеј дењ јегоже сотвори Господ, возрадујемсја и возвеселимсја воњ!" То велико одушевљење, ту оишту братску слогу изазвали и ироузроковали су познати црквено-политички законски предлози, који су за, нас, као што је то већ небројено пута и на зборовима и у јавним листовима опширно разлагано, у највећој мери штетоносни и онасни. Међу овим предлозима најопаснији су за нас онај о обавезном грађанском браку, и онај о слободном исповедању вере. 0 тим двома предлозима морам по дужности својој неколико речи да прозборим; не да вам нредочим опасност њихову, о том је сваки довољно прилике имао да се увери, него да изложим, шта као православни чинити морамо, ако предлози ти законом постану. Пре свега морам нагласити, док ти предлози још нису законом постали, да се ми против њих одлучно, али лојалним начином и законитим средсгвима борити морамо, а кад и ако земаљским законом постану, морамо се закону покорити, но уједно се постарати, да без повреде државног закона нрописима цркве наше одговоримо. Већ сам једном приликом навео, да у том случају, то јест ако преддози ти законом постану, треба сваки неизоставио и безусловно да

врши она наређења и обреде, које је црква за те нрилике прописала, а државна власт их не забрањује. У погледу грађанског брака у свету дужност спада свима старешинама: свештеницима, учитељима, сваком домаћину и сваком оцу и матери, да млађе своје, децу своју ноуче и науче, да света црква наша сматра само ону свезу за брак, која је у цркви и по црквеним обредима закључена, а, сваку другу свезу сматра за грешно сажиће. Ако дакле грађански брак носгане законом, онда сваки православни одмах но свршеној изјави пред гра|анским чиновником, мора у цркву на венчање ићи; а ако црквено венчање, ма из ког узрока не може одмах да се обави, онда, као што бива код једног од најпросвећенијих народа, где грађански брак тако|ер постоји, млада кад из магистрата изиђе, све дотле не сме праг младожењиног дома прећи, док се у цркви не венча, иначе се и она и он излажу зазору и јавном осуђењу. Ако тако чинимо, онда нам је чиста савест, а брак благословен. У погледу слободног исповедања вере грдна нам опасност нрети, јер по Дотичном законском предлогу може сваки из црквене заједнице иступити, па или другој којој постојећој исновести придружити се, или сам за себе нову основати, па и без сваке вероисповести остати. Како смо ми вруће крви и жестоке нарави, морамо се бојати, да ће један зато, што није постао одборник или председник скупштине, други што му не годи свештеник или који члан скупштине, трећи што му жена није добила баш онај црквени стол, који је она желела, четврти што је рад да се извуче од плаћања црквеноопштинских трошкова, да ће сви ти православну цркву напустити, и онда нам је, ако да,нашње одушевљење за своју веру и данашња слога попусте, брзо крај! У мирно доба, лако је викати и писати, да смо готови и живот положити „за крст часни и слободу златну", али на муци се познају јунаци. Ко у искушењу победи с-воју сујету и себичност, а особито партајске страсти, те са моралним и материјалним жртвама опште благо: веруи народност своју брани, то је православни Србин, каквог га тежак положај наш данас иште. Све дакле старешине, сви чланови народа, имају свету дужност, да у свима -приликама и