Српски сион

О тр . 274.

„СРПСКИ СИОН."

вр. 18.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО.

ГОВОР

љегове светостн,

господина.

ГЕОЈРГИЈА БРАНКОВНЗаА, патријарха и митрополита српског држан у горњем дому угарског Сабора у Будим-Пешти 26. априла о. г. приликом расправе законског предлога о гра^анском браку.

Високи Доме! Поеле оних необоривих аргумената, што их је ГБегова Еминенција, угареки кнез-примас, с гледишта хришћанске вероисиовести иротив овог законског нредлога онако речитим начином јуче навела, држим. да ми није потребно, да предмет по ново нретресам; јер више што и боље не бих ни ја умео казати. (Одобравање с десна.) Као заступник грчко-источне православне српске цркве у земљама угарске круне само ћу толико приметити, да по канонима и ове цркве служитељи црквени, позивајући се на Бога, склапају брак, односно да брак има значај тајне, те да се према томе по хришћанским појмовима брак цивилним иутем не може закључити; с тога дакле и грчко-источна прав. црква сматра само онај брак правоваљаним, који је душестаратељ склопио и благословио. Нравна сфера грчко-источне цркве у погледу брака вечна је и непоколебива; та јој се правна сфера не може узети нити укратити. Законски предлог одузима јој без доказане нужде ту пра.вну сферу, коју је до сад слободно уживала, коју је и држава, до сад признавала, шта више потпомагала. Законски нредлог наноси установи брака велику и тешку штету; он унраво чини иритиеак на савест верних, Законски предлог, који излази с либералног гледишта, долази у особиту оиреку са једним начелом либерализма, — еа слободом вероисповести; јер о слободи вероисновести не може бити говора, кад је присталпца римо-католичке или грчко-источне цркве у на.јважнијем моменту свога живота, на име при склапању брака приморан, да у форми, коју црква не признаје, ступа у свезу под притиском на савест. 0 слободи вероисповести не може бити говора. кад држава доброг хришћанина присиљава да закључи цивилан брак, који но његовој вери и убеђењу брак обесвећује, и црквени чин, који брак по науци цркве до тајне узвисује, као иодређен цивилном браку понизује.

Додирнувши ово оиште гледиште, којим сам хтео да обележим своје становиште, а које је становиште слично ономе становипгту католичке цркве, што га је јуче Његова Еминенција развила, бићу слободан да споменем и оне околности, које се нарочито тичу грчко-источне цркве и ради којих не могу нримити законски нредлог, о ком се води расправа. Један је од тих разлога, то, што је у грчкоисточној цркви парохијско свештенство готово без изнимке ожењено, шта више црквена пракса одлучно захтева, да, свештеник, који се бави душесгарате.Ђством, буде ожењен. Пошто у ногледу брака, црквених особа нарочити закони постоје, по самој природи ствари позвана је црква, да с једне стране оне модификације иредузме и оне услове утврди, под којима њено свештенство може брак склопити, али с друге стране ие може црква дозволити, да црквом склоиљени свештенички брак цивилна власт евентуално може разрешити. Свештеник је доисга на то позван, да не само сам иснуњава науку цркве, него му је и дужност, да своје верне иоЈгчава да врше и одржавају црквене установе. Но како ће то моћи чинити онај свештеник, који је и сам обвезан да мора, склопити грађански брак ? (Одобравање с десна.) Како ће он моћи значај тајне брака вернима објаснити, кад верни зна,ју, да се и његов брак оснива на грађанском уговору? У опште, високи доме, мора, иостојати бојазан, да ће услед увођења обавезног грађанског брака сам брак у очима, верних сасвим изгубити значај тајне. А такав развитак ствари, по мом уверењу, штетанје не само за, цркву, него је убитачан и за саму државу. Други сиецијалан разлог, због чега не могу овај законски предлог нрпхватити, у томе је, што се грчко-источна срнска митрополија, која стоји под мојом управом, протеже — као што је познато — не само на ужу Угарску, где би тај закон евентуално имао правне важности,