Српски сион

бр. ж

„ОРПСКМ СИОН."

С тр . 307.

је српски патријарх, изазван по г. министру, морао тако изјавити и тако признати, за то кривицу не носи Он, који је истину, сушту истину рекао, него она браћа, која су, до збора, држала, да о сазиву митрополијског збора, а у ствари црквених рефорама, није ни потребно говорити са српским патријархом, нити се о томе упуштати у претходне преговоре са народно-црквеном својом поглавицом. Да ли је пак нреузв. г. министар имао оправдана разлога своме апострофисаљу Његове Светости, или је о томе после односне седнице друкчије судио, о томе није време да говоримо. Једино можемо рећи, да је Његова Светост, у погледу тога, добила од г. министра довољну сатисфакцију, и да је овај, у погледу оправданости свога апострофисања сасвим разверен. Али, ми православни Срби немамо сатисфакције; нема је наша народно-црквена автономија. А енунцијација, ко.ју је г. министар учинио у горњој кући, а у плаховитом расположењу своме, према нашој автономији, и вређа српски православни народ у земљама угарске круне, и изазива у њему ново узбуђење, разне црне мисли. Јер није шала рећи: ми смо ти автономне законе осигурали и узаконили, али „та законом осигурана права нисмо снабдели тако, као да носе карактер уговора на себи, него се просто оснивају на правној основи, коју законодавсшво даши и сузиши може". Још је само требало рећи: и одузеши, па би аплауз понегде био већи, ал и у срцу нравославног српског народа рана би била већа. Боли нас јако та реч г. министра, намењена нашој автономији. Нити је разложна, нити основана, нити смо је заслужили. Није разложна. Јер, ако је такву реч изазвао општи и једнодушни протест наш против цркв. рефорама, онда ми питамо: па шта би се хтело? Да цео народ и црква, коме су „законом осигурана" автономна права, ћути и онда. кад му се ова силом државне власти поткресавају ? Какав би то народ био и црква, која би на то ћутала ? Какав би то либерализам био, који би то захтевао? Какви ли чувари „осигураних и узакоњених автономних закона", који прете сужавањем тих права и закона, прете за то, јер их онај, коме су осигурана и узакоњена, брани ?

Није реч г. министра ни основана. Јер наша автономна права, без обзира јесу ли она политичка данас или црквено-просветна, она нису узакоњена „из ничега." Она имају свој уговорни базис и генезу; имају своју предисторију. Не само у привилегијама, него баш у законским чланцима основног државног законодавства. А закони, који се тичу наше народно-црквене автономије, нису „обични закони, него фундаментални, који се само под извесним уветима и под извесним гаранцијама могу мењати." Ако би се ипак покушали мењати и без тих услова и гаранција, према личном расположењу једне или друге владе, неће тај покушај никад остати без потребне и дозвољене, али и једнодушне одбране српског православног народа и цркве, у земљама угарске круне. Би ли та одбрана остала без успеха, рано је о томе говорити. И ми признајемо, да се наша данашња автономна права не могу идентификовати са чисто политичким правима, али кад смо вољни то, према иостојећим законима, и на даље признавати, онда баш имамо права- тражити и захтевати: оставите нас на иољу црквено-просветном на миру! Јер, ако је и то поље „држава у држави", ондаје најбоље порећи нам право на егзистенцију. А нама ће остати дужност, да ту егзистенцију дозвољено бранимо. А јесмо ли заслужили реч г. министра? Нисмо. Шта ми хоћемо ? Хоћемо респектовање „законом осигураних" нам автономних права на пољу црквено-просветном. Хоћемо слободно кретање на том пољу, а у границама закона, у којима су пам ша жрава „отгурана и узакоњена" основним државним законима. Хоћемо на томе пољу да се развијамо, а богме и да напредујемо. Друго ништа. Па је ли то у једној усгавној, слободоумној земљи спшеп? Је ли то против културног резона ма којег? Је ли то у Угарској забрањено? Љегова Светост говорила је у горњој кући са становишта, које је заузео законити претставник наше народно-црквене автономије, кад сабора нема на окупу —, а то становиште обележено је у нредставци саборског одбора од 12. (24.) јуна 1893., управљеној и на самог преузвишеног г. министра-председника. Ако је то становиште прихваћено и на митро-