Српски сион

Б р . 20

„СРНОКИ СИОН."

Стр. 309

црњих у нашој нрошлости, али се поноси љиме и дрква и народ — јер поред толиких мука остадосмо живи. Већ триста година немамо ћивота нрвог светитеља нашег, нити можемо ићи коме манастиру да га целивамо, али га имамо сви у вери и у срцу своме та око њега се и данас сакуписмо овде! Па чувајмо тај ћивот у вери својој и челичимо веру у ћивоту томе увек, особито на овај дан — и то не као до сада после три стотине година један пут, него ако да Бог од сада сваке године ! Одајимо достојну пошту првом просветитељу нашем, а то ћемо учинити, ако будемо чували аманете његове — цркву и школу — као очи у глави; ако будемо љубан према њима пресафивали и у децу нашу, у вери их васпитавали и учили: да жртвују све за веру, а веру — ни за што! А ви, децо, утубите добро овај дан. Св. Сава је све ирегорео за живота свога за веру и науку; иа тога ради не дадоше му ни у гробу мира, него га спалише на данашњи дан.

Краљевске је оставио дворе У атонске отишао горе, Ман'о круну и драго камење, Потражио манастирско стење Да свој живот вишњему иосвети, А свој народ умудри, просвети! Све је своје заложио труде: Да му црква самостална буде, Да извида што му народ боле, Да му дигне и цркве и школе Да се књигом научи доброме А у добру молит' Богу своме: Да га чува и ода зла брани Кад наступе тешки, црнн дани! С тога децо приклоните главу И молите светитеља Саву — Заштитника сриских ученика Да вас штити и пред Вогом брани! А ви буд'те добри и ваљани, Све учите, требаће вам, знајте, Учитеље своје посдушајте! Буд'те деца честита и смерна Цркви својој иравославној верна, Нека свако од вас кад одрасти, Веру чуна — вера ће га спасти! Амии.

ПОТРЕБА ЦРКВЕНЕ ИНДУСТРИЈЕ.

43. броју нрошлогодишњег „ Сраског. Сиопа" изнео је брат Злашоје врло лијеп чланак под насловом: „Је ли дозвољено да се у православпој цркви уиошребљавлју моред вошшаних друге какове свеЛе"? — На том чланку морамо му бити благодарни сви, који гледамо да се старо благочастије опет поврати у наше цркве, које је нехатом и незнањем позваних чувара истог истиснуто, па су се зле новотарије увукле на мјесто лијепог благочастија. Не само да су воштане свијеЛе, које су неопходно нужне и -при свршавању молитава и богослужења црквом нрописане, церезинским и парафинским свијећама истиснуте, које се граде од минералног воска, него су такође замијењене и стеаринским свијећама, које се праве из животињског лоја, што се посве иротиви усгановама наше цркве, која дозвољава искључиво само бескрвну жртву, те с тога се не смију у њој унотребљавати стеаринске, дакле свијеће које су постале пролићем крви једне животиње. Свијеће су нринос а стеаринске свијеће су крвна жртва, која се противи главној установи

наше цркве. Те се свијеће све више опажају, чим се више западу ириближујемо. У Славонији је ријетко гђе виђети стеаринску свијећу у цркви, али у Хрватско.ј су мах преотеле, те је (дакако нечиста) воштаница једва задржала мјесто у олтару. Није нам само са свијећама тако, има још и других невоља. Ј1ако је тамо, гђе је народ имућан, а прије био и имућнији, те се је до сада збринуо за своју цркву, али тешко си га онђе, гђе тога није било ирије а сада још теже, гђе црква нема ни толико прихода, да се редовни издатци за свијеће, тамјан и просфоре подмирити могу; ту нема ни спомена, да се што ново а камо ли по пропису набави, ако се вјешто у томе за времена не помогнемо. У те се цркве почела увлачити, незнањем и нехатошћу иозваних, римска пропаганда, те је често већ виђети икона на хартији иод стаклом а и других унијатскога кроја, иа још са натнисом црквено-словенским. Није све православно, што јв црквено-словенским писмом писано. Благочастиви хришћанин у незнању купио је такову икону, поклонио ју јв цркви, све-