Српски сион

„СРГ1СКИ СИОН."

јјр. Н.

Не знам, да ли нок. Шакрак није хтео, или није могао писати ладно п озбиљно, онако, како то захтева важност и озбиљност саме ствари; но г. Руварац као да баш хотимице ие хтеде ствар расправљати мирно и ладно, „чјпе 1га". Да тако мислимо, да то закључимо, даје нам права и осиова једно место из чланка, које је г. Руварац написао по смрти Шакраковој; ево тога места: „Како је Шакрак отишао Богу на истину, не остаје нам сада друго, већ да озбиљски једном приведемо крају питање: „0 читању јеванђеља у недеље по грчком Јеванђелистару." („С. С." 1894. стр. 7.) Овим местом је г. Руварац сам осудио начин, којим је спорио са пок. Шакраком; овим местом је потврдио, е је приказавач његове брошире имао иуно право, када је рекао, да је баш и са стране г. Руварца „полемика вођена са нимало обзира". Та ето г. Руварац изјављује, да ће он „сада", дакле тек после смрти Шакракове ствар „озбиљски" расправљати и расиравити. А зар он то ни;е могао чинити и за живота Шакракова?! Та кад је могао „сада", за што не хтеде и иређе ствар „озбиљски" расправљати?! Па, збиља : кад он „сада озбиљски" ствар расиравља, да како ју је пређе раснрављао ? Зар — „неозбиљски" ! ГГа приличи ли „озбиљску" ствар „ноозбиљски" расправљати!! А да нешто Шакрак не „оде Богу на истину" — шта би било онда? Зар свештенство не би тада још дошло до „озбиљске" раснраве тако важне и озбиљне ствари, бар од стране г. Руварца ?! Зар смо, — но несрећи — дотле дотерали, да кад двојица поведу спор, ступе у борбу ради какве важне и озбиљне ствари, тад да би дошли до „озбиљске" расправе — морамо желити и радовати се — ПоггЉИо с1|с(и смрти једнога од бораца?! Зар — туго наша — да весело кликнемо: хвала ти Боже, што узе Шакрака те је „сада озбиљски нриведено крају иитање: 0 читању јеванђеља и апостола у недеље, но грчком Јеванђелистару" ?! — СЗ лј ! ! „(х) см'а дд ()<138/и'кгг г а л1цга, икш л10н НИЦК1 есг(, ат,( лк>вокк и/иат< <иежд8 сококј" (Јов. 18., 35.) — учи небески учитељ своје ученике. А да н4с нешто Спаситељ упита: ,,ио че* сод|8 ()аз8/И'кп ,, л /Ифх, Гаки) ,иои оучжицм

есте" —• шта бисмо му оговорили, на што бисмо^му прстом указали? Не бисмо ли нпком поникнули; не бисмо ли зар главу оборили, очи к земљи упрли?! Та гле: ми ни толико „љубави међу собом немамо", да неку ствар, — чије овако или онако решење не задире ни у чије интересе, ни моралне ни материјалне — мирно и ладно иретресамо и претресемо, „озбиљски" и достојанствено расправљчмо и расправимо! Или — али доста! Опрости, драги читаоче, ја се на овоме можда и сувише задржах; но што сам о томе толико рећи и навести морао, јесте због тога, што — на жалост није случај само код нок. ПГакрака и г. Руварца, да се нека ствар мирно и ладно, „озбиљски" и достојанствено не расправља, има тога и код других, баш — ако ће — и у нешто мањој мери; па рекох и наведох то у жељи и намери, да бар од данас тога не буде. Као што си се, драги читаоче, из побројаних чланака и описаног начина уверио 4 : спор је био дуг, борба жестока; па поред све дужине спора ми на горња нитања ипак немамо јаснп, тачна кратка одговора; а немамо га, држим, баш због тога, што борба беше и одвише жестока, „те се најпосле није ни разумијевало, шта се хоће, и које становиште ко брани." Да, ми још ни данас не знамо, ко пма право, ко је победио: пок. Шакрак или г. Руварац. Кад прочитамо „Завршни одговор" и „Завршну реч", онда некако долазимо до тога, да закључимо и рекнемо: па имају право обојица, нобедише обојица — бар борци одоше са бојног поља као победиоци, и један и други иовукао се са попришта са уверењем, да је нобедио и да није нобеђен. Можда је — у неколико — и тако : можда у нечем има право пок Шакрак, а у нечем г. Руварац. Но у чему има право један, а у чему други — то се не зна, а то се из њихових чланака знати и не може. Да се доиста не зна, ко има право, к■> је победио, сведочи то, што приказивач Руварчеве брошире — пошто је навео тврдље Шакракове и споменуо наводе Руварчеве — не каже, ко има нраво, на чијој је страни иобеда, него вели, да би „на истакнуто г. Руварцем