Српски сион

ГЈр. 24

мишљење неопходно било обратити свупажњу", и да би „дотични дужни биЈШ просудити 0 њему". Но оцењивач и приказивач Руварчеве брошире није имао пред собом најновијег чланка г. Руварца: „0 читању јеванђеља и апостола у недел.е, по грчком Јеванђелистару'', нити му је позната била таблида у томе чланку наведена, те би можда данас био по све другог суда и мњења, можда би сада досудио победу г. Руварцу. Не знам, — но бих рекао, да смо ми и поред споменутог чланка Руварчевог онде, где смо и пре били, или бар нешто даље; али свакако нисмо са свим на чисто са одговором на горња питања, или бар ја нисам. У осталом, ја бих могао признати и во.т.ан сам допустити, да сам ја — што се сва1>ања. и разумевања тиче — „лмлж", па можда и „Л1Н1И к'л крлтш л1оси." Али да би требало и мени, као српско-иравославном свештенику, који бих не само л«елео, него, који бих и сам требао тачно и правилно читати јеванђеља, ствар посве разјаснити и раеветлити, ма се због тога и која више рећи и написати морала, — држим, да је ван свачије сумње; а шат' оиширније, те и јасније тумачење не дође добро — баш мени самоме. Још ми је напоменути, да је на навод г. Руварца, иза таблице стављени: „Који српски свећеник идуће 1894. г. читао буде овако васкрсна и на служби јеванђеља и апостоле у недеље, тај нека уверен буде, да су иста чи■гана у означене недеље и у свима православним црквама све четир васеленске патријар-

шије, у црквама румунским и бугарским" учинило славно уредништво „С. С." под звездицом следећу примедбу: „Ми смо особито вахвални вредном и преч. г. нроти Руварцу на овоме прилогу. али упозорити морамо наше свештенство, да је у овоме прилогу. тек предлог за нашу цркву, који долази данас од г. Руварца, но о којем — ако потребе буде решење припада св. Синоду." И према овој примедби не можемо се и не смемо се у свему иридржавати навода г. Рува,рца све дотле, док ту ствар — пошто се прво свестрано претресе и расправи — не „реши св. Синод " Бажност и озбиљност саме ствари налаже, да се при решавању њеном опрезно постуна, да се са усвајањем нредлога не хита, него да се треба држати оне.: „апсПакиг ек оЦега ригв." Имао бих истина на сва наведена питања по што-шта навести и приметити, но ја се од тога — бар за сада — уздржавам, из разлога тога, што је г. Руварац обећао, да ће „штампати работу Проконија Болића са свим понуњену и поправл>ену тако, да ће бити тачнија и потпунија од свију грчких, славенских и румунских јеванђелистара" боте" моје ће нримедбе — бити са свим излишне. Укаже ли се пак умесност и потреба мојих примедаба и после исте „работе" — имаћу бар тада нред собом целину, све нужно градиво, те ће ми моје примедбе бити разложитије, наводи и изводи темељнији, тврдње и закључци поузданији. Оставл.ајући остала, расправићу сада и одговорити на нрво спорно питање; осим тога рећи ћу коју и о називу „празничне недеље.''

а после те „рапо свој прилици

(Наставиће се).

чу

БЕСЕДА У ДРУГУ НЕДЕЉУ ПОСЛЕ ДУХОВА. (Ев. од Мат. IV. 18—24). По т/еком од Гоигорија Стајића. свештеника у Мокрину.

оспод наш Исус Христос сишао је на земл.у не само за то, да просвети и усрећи Јудеје, међу којима се родио и живео, него и за то, да сав род људски руководи на путу врлине и снасења С тога се он, и ако је његова божанска наука јасна, појмљива, убедљива и приступачна свима, по-

своме вцсоком промислу за времена постарао да нађе достојне проиоведнике и апостоле, који ће његову спасоносну науку по целој васељени раширити. Евангелије, које се данас чита, приповеда, о томе, како је Исус, пролазећи поред мора ЈГалилејског, т. ј. поред повећег језера Гени-