Српски сион

С тр. 418.

„српеки сион."

ЈВр. 27.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО, ЦРКВЕНО- ПОЛИТИЧКЕ РЕФОРМЕ И ПЕРСПЕКТИВА ЕИХОВИХ П0СЈ1ЕДИЦ1

Жн. аква је персиектива иоследица, којима ирете иаумљеие реФорме нашој овостраиој цркви и српскоме иароду у ц>ој ? Оиа се може замишљати и нретиостављати свакојака. Каква ће бити, зависи~Ке од нас самих. Саме по себи, наумљеие реФорме су много онасније општим друштвеним, па и државним интересима, него^што могу бити оиасне специјалним интересима наше цркве и народа. И по томе, требало би више страховати и рачуна водити за интересе оне, него, ма с' које год стране, радовати се губитцима и штети интереса ових. Наумљене реФорме, а поименце грађански брак, државне матице и слобода савести, захватиће својим убитачиим иоследицама и нашу цркву и наш народ. 0 томе сумље бити не може. Јер кад се тако Флагрантно и тенденцијозно руши авторитет цркве у опште, као што се руши наумљеним реФормама ; кад се нротив цркве оглашује и хоће да води тако општи и отворен рат, као што се жели чинити тим реФормама; кад се религија, религијозно васпитање и религијозне дужиости држављана тако ншром напуштају ћуди и ћеФу ових; кад се моралу, који једиии сигуран извор и сталну гаранцију имати може у религији и религијозном раснитању. тако олако тај извор засипа, та гаранција одузима; кад се доктринарски ексиерименти тако одлучно нретпостављају вечним закоиима наравственог норетка и неонходности религијозитета у свету, егзистеицију и потребу којих нотврђује историја човештва, а захтева сам опстаиак овога; те кад се у место тих вечних и божјих закона, вечнога нромисла, постављају закони л.удски; кад се потреба вере иориче, црква упижава, те религијозни морал замењује моралом философских доктрина, а утецај цркве запоставља утецају људског субјективизма; — онда последице свега тога морају захватити сваки део друштва, у којем се

то чини, као што се иаумило учинити, а не дао Бог да се и учини, у земљи Угарској. Но у томе оиштем злу, једно ие мора бити. Зло, које ми, а и сви неешоФирани елементи видимо у иаумљеним реФормама, ие мора захватити све цркве и све народе тога друштва у исшој мери. Не нод утецајем оптизма; ие у самообмањивању; него из чврстог убеђења и на основу историјских чињеница, ми можемо као Срби православни поставити тврдњу, да иаумљене реФорме целини и егзистенцији наше цркве и народа не морају бити одлучно опасие и убитачне. Оне могу и код иас наћи својих жртава јединица; али црква и народ наш, као такви, могу се нрема њима одржати, ма како иначе њихов утецај по ј руштво убитачан био. Историја срнске нравославие цркве доказује, да се је она, а с' њоме и њезии народ, одржали у разним и многим искушењима, на и иротив грубе Физичке силе, нред којом је и живот њихових сипова свакога тренутка у питању стајао; да су се одржали у искушењима, која су тражила од њихових синова душу или живот; одржалисусе,јер се живот давао, а душа се и образ губили иису. Историја доказује, да је у православној цркви у опште, у народу српском нарочито, иеодољива отиорна снага против свију спољашњих агресивних тежња и насртаја; да је религијозна и верска акција њихових синова најенергичнија и неодољива, баш у отпору томе. Последице наумљених реФорама, које ће неминовно наступити, и које ће, по томе, деструктнивним својим елементима, затражити жртве и у иашој цркви и народу, оглашују борбу, коју ће они, сумње не сме бити, и нрихватити, ако те реФорме постану и законима. И ако ће то бити борба иове врсге, новога кова, борба психичка, — отпорна