Српски сион

Б р . 33

Поука у девету недељу поеле Духова трнези коју сваки од нас у дому своме има, предлажу нам се различити плодови земаљски, које нам Бог благосиља и даје за храну нашу, којом тело наше хранимо и тиме живот одржавамо. А овде у св. храму нашем постављена је св. трпена, са које нам се, иосредством св. јеванђеља, предлажу разне поуке духовне, којима ми душу своју хранимо и живота јој дајемо. Но на трпези нашој домаћој, ако су многа и различна јела за храну тела нашег предложена, то се ми од првог или другог јела наситимо, те га за тим на страну остављамо, дочим на духовној трпези, што се год више дунта наша духовном храном храни, то је све више и више жели. Хране телесне може често и да не достане, али хране душевне са богатог извора св. Јеванђеља никада не моасе да не достане, јер је она увек у изобиљу. Благодат не може оскудна бити; што се више издаје, она се тим више множи и гато се више излива, то је све изобилнија и никада не оскудева. Па пристуиимо, православни хришћани, и дапас томе извору душевне хране наше, те из св. данашњег Јеванђеља саберимо поуку, која ће нам душу нашу нахранити. (Цео текст св. јеванђеља превести на српски). Апостоли су били у страху, да ће се утопити, јер лађа на средини пучине морскестраховитим валовима обузета, била је у великој опасности. Па и овај наш век, љуб. хр., који ми овде на земљи проводимо, јесте као неизмерни океан, — велико море, а живот наш јесте лађа, која по томе мору броди; таласи јесу различите напасти, беде и невоље што нас у животу сналазе, а буре и ветрови, то су искушења у животу нашем, а опасност утонљења лађе у море, то је очајање у нашем животу и малодушност, која нас обузима, када у беде и невољег упаднемо. Као што лађа по мору плови, тако и ми живот свој у овом веку од дана на дан нроводимо. Ово пловљење од велике је важности, јер оно ако буде срећно, доводи нас у блажено пристаниште вечности; а ако буде несрећно, баца нас у бесконачну пропаст. Христови ученици у страху, да се не иодаве у мору, повикали су ономе, који укроћује море и смирава буре: „Господе, спаси нас пропашћемо." И ми у томе случају када у беду и невољу упаднемо — нрибегнимо свемогућству

С тр . 517.

на Еванђеље од Матеја гл. 14. Зач. 59. Божјем и са сузама молимо се, да нас нреко воде напасти и нреко огња искушења у тихо своје пристаниште уведе. И заиста, правоелавни хришћани, у с.вету и животу нашем много је зла. Сам аностол Христов Јован вели: „мјрљ сеи во зл-ћ лежитт." (Јшаннт. 1. 19.). Па и сам живот свој земаљски почиње човек са плачем а свршује га смртном муком: цепањем душе од тела; а средина стазе живота човечијег носута је жалостима, бедама и невољама и многоврсним несрећама. И за то сваки дан слушамо где се људи жале на ове и оне незгоде, које у животу своме подносе. Тако: један се човек жали на сиротињу, други на жестину својих непријатеља, а трећи на неверност својих пријатеља. Један се бори са мучним болестима или је са немоћне старости сломијен, а други неутешно плаче и тужи због смрти деце или сродника својих. Па треба ли ми, љуб. моји, да под теретом тих разних невоља у животу нашем, — сасвим клонемо, да малодушни постанемо? Не! — јер премудри божји нромисао често нас преко беда и невоља води добром делу и врлини, а преко степеница трпељивости узводи нас на достојанство, а несрећама које на нас шиље понижава нашу гордост, умаљује са,мољубље, нресеца пристрасност, а. при томе уверава нас, да ми не на земљи него на небу тражимо истинито своје блаженство. Ми смо, као људи, у своме животу обузети још и страстима и нороцима, који муче силно дух наш. Јер дух узводи мисао нашу горе к небу и пућује нас на добро дело, а тело привлачи је доле к земљи, земаљском уживању и нороцима. И по томе дакле: дух војује на тело, а тело на дух човечји. И у таковој тескоби када се човек налази, мора и нехотице да из дубине душе завапи: „Ах мене несретна човека! Ко ће ме избавити од тела смрти ове?" (Римљ. 7. 24). Оваково стање човечје зар није слично оној опаоности лађе на мору од буре, када су Апостоли у великој беди и страху били ? Јесте, љуб. моји, али ми не треба ни у таквом стању да клонемо, да смо маловерни; но треба да имадемо наду у помоћ Божју, треба да смо трпељиви, па ћемо онда у трпељивости тој увек осетити крепку руку Господњу и чућемо глас пун утехе: „Не плашите се, не бојте се."

„СР1ШКИ СИОН."