Српски сион

Б р . 37.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 585.

родности, проучава народе; гледа оријатеља, који је далеко удаљен од вае; говорн с њиме и на крај удаљених обала; спушта се у иростор, у хоризонт без граница, и мислима грли не само небо и земљу, него ствара чуда новога свијета; мислима мјери покрете звијезда, са радњом својом подвргава себи силе ирироде; ироучава својства минерала и биља; идс у дубину земље, да јој богатство њено одузме. Иогледа ли у будућност, кида завјесе, које сакривају у тмини ствари, којих још нема, умовањем нретсказује помрачење сунца и мјесецаи иовратак планета; претсказује не само ово, него иад и нропаст народа. И као да би ово мало било, уздиже се к Светилишту Божанства, у предјеле слајве; иде до самога Божјегг трона, уставља се у оној Свјетлости без престанка, гдје станује створитељ њена бића; њега позна, њему се клања, благосиља га, нјева га, и с њим се са љубављу сједињава. Хоћете ли да видите моју душу у овоме високоме лијету, у овоме посматрању њену? Створови ишчезавају погледу њезину, тмине се расвјетљавају, застори падају, и душа улази у предјеле Сунца Правде, онамо стиже, пролази све чинове анђела и арханђела; ево је пред олтарем Јагњета, које се жртвовало прије почетка вијекова, и пред својим се Богом клања, и говори: Боже мој, ево створења твога, Оче мој, ево твоје кћери! А гдје је тијело моје остало? Остало је овдје неиомично, без радње, док је анђеоски лептир лијетао кроз ове путе небесне. Па та душа, која се обраћа прошлости, која обгрљава садашњост, која се креће будућности, која се диже у највише предјеле, да л' такова једна душа може да има судбину паре, која се диже, расплињује, ишчезава у ништавило? Ал' то није доста. Душа не само разумијева него и хоће, и заиста је истина, да душа, и ако је по својој духовности под Божјом руком, то је но радњи тијела, под упливом ствари, које ју окружују; ал' ниједна створена сила не може ништа против ње. Она се може кушати златом, може се завађати славољубљем, ал' свладати ју, док се опире, никада. Хоћете ли да ме присиљавате ? Душајемоја слободна, ма да су руке у оковима и мач у грудима, глас је душе моје: иеЛу. Она се смије на ругања. безбожника, на нријетње тирана, и уздиже се слободна и' независна и поред свако

аких измишљавања, окрутности и варварства. Нек се стави тијело у окове; није то триумФ мучитеља, већ триум® чистог духа, који се уздиже са земље на небо, у храм вјечности. И ако је душа тако уско са тијелом спојена, ипак њиме она господари тако, да, кад јој се хоће, ставља га на најстрожије казне, гони гада иде у очи смрти за своју вјеру, за свога Бога. Дакле, господо моја, мора ли душа, која то, лику власт над тијелом имаде, која му тако господари, са овом сиромашном земљом нропасти и свршити ? Ал' ми имамо такођер срце, које жуди за срећом. СреЛа! Ето ријечи, која потреса моје срце, која покреће моју унутарњост. И овај осјећај за срећом много је јачи од нас самих, много јачи од сваке створене силе . он се неће никада угасити. Дакле ово осјећање среће не долази од нас, него је стављено у нас од природе ; а да ли би природа ставила у нас ову непрекидну наду, да ју вара? Глас, који каже, да ћемо бити сретни, не може бити лажан; Ми тражимо ову срећу на све стране, њу тражимо од свих створења, ми свом силом желимо бити сретни. Ал' ова срећа није на земљи ; сва добра овога свијета нијесу у стању да задовоље срце жељно среће. Нагпе је срце малено, само један атом, ал' сав свијет није га у стању нанунити. Дајте му злата, наслада; никад неће казати доста. Цезар, господар иоловине свијета, сит уживања и славе, питаше: Ма ово, да л је ово све ? Земаљским добрима срце се наше надме, ал' се не задовољава. Њему треба сасвим нешто друго; њему треба Бог, који га је по подобију евоме створио, јер оно почива у њему. Да, за ово срце Бог је одрелио и неко сретство, да га задовољи. Како ? Овчици не мањка биља у ливади; птич^ци не оскудјева њезина рана; тигру и лаву не оскудјева њихов илијен, а мени да оскудјевати мора само оно, што срце моје жели? Да л' ја сам иесретан бити морам, међу овим задовољним створењима ? Природа онда не би за нас мати била, већ маћија, тиранка. — И ја то морам вјеровати? 0! не; она не може себе саму варати. Она је учинила као мати, која жели, да јој дијете надвлада погибао ; даје му лијек против ње (т. ј.

<