Српски сион

В р . 42.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 671.

„обичан" учитељ у Беочину; од 20 јула 1859 до 11 марта 1860 био је ђакон и учитељ у Беочину. Од 24 марта 1860 до 8 јула 1869 био је парох у Баноштру; од 8 јула 1869 до 6 новембра 1869 парох у Буковцу, а од 7 новембра 1869 до 14 септембра 1888 био је опет нарох у Баноштру. Од 14 септембра 1888 до дана смрти беше парох у Ст. Бановцима. Зађакоњен је био 20 јула 1869. Зађаконио га је Петар Јовановић, митроиолит београдски; а 11 марта 1860 за ирезвитера рукоположио га је папатријарх Јосиф Рајачић. Г. 1884 одликовао га је патријарх Герман Анђелић црвеннм појасом. У својој свештеничкој служби био је увек реван и савестан; а као човек добра и племенита срца. Оставио је иза себе три сина и две кћери удомљене и збринуте. Син му Нпкола послужио је као лични помоћник. Покојник је остављао лепо име и мио номен где год сз бивао и код свију, који га, знаше и познаваше. Колика је скромност, а и истрајност била у нокојника, сведочи и та околност, штоје28 година осгао парохом у Баноштру без ронтања и без претензпја, које данас по често видимо и у самим — скамијама, на штету малих парохија, на уштрб религијозног п у опште духовног живота нашег народа по тим парохијама- И кад испраћамо старог брата свога Нићифора са овога на онај бољи свет, отима иам се из груди, крај уздисаја за њим, н уздисај над вернима у парохији баноштарској; са уздисајем и питање: зар нема срца и љубави у грудима свршених богослова за малени, али цркви и народу једнако мили њихов део, који живи у нарохији Баноштар? Зар нема срца и љубави, зар нема узвишеног осећаја о позиву светоме, иа да иослужи у Баноштру, цркви и народу бар по коју годину кад већ нема впше Нићифора Поповића?! Зар нема. срца и љубави, кад већ нема: реда и поретка; кад већ нема дужности и закона, који би на дужност нритегао? 0 туго наша, о јаде наш! Покојнога брата Нићнфора онојаше и ожалише многа браћа свештеници, сј својим иротопрезвитером преч. г. Вукадиновићем, а опрости се с њиме у име свију њих, парох батајнички, брат Милан СуоотиЛ, овим речима: „Још хоћу да те ословим, свештениче иокојниче, и ако знам да си већ избрисан из књиге живих а уписан у читуљу мртвих, из које ће ти се име спомињатп и за душу твоју Богу топло молити они, који су срцу твоме најближи били, и чијем си срцу ти најближи био и остао. Тебе већ више нема. Дух ти је у небеских дворн, а за још који- тренутак на ће ти се тело мајци земљи иредати, да у мрачном гробу чека васкршњи дан васкрса свога за живот вечни. Ти си завршио пут свој. Свршио си деловање на које те је створио и позвао Господ твој. И сад решен дужности свештеничке, супрушке, родитељске, братске, српске, оставивши свима по неки мио спомен да те се и од сада сећају, када те нема више на овој божјој земљи, под сунцем јарким, — пре-

шао си у земљу обећану: идФже н [ кстћ ем'кзнк ни печмк, ни воздирнп, но жизнк кезконечнаА; прешао утешен и спокојан, да си свима тима дужностима одговорио онако, како си најбоље могао у околностима у којима си био, и против којих си војевао, ради дужности тих. Знам ја, стари па и нови сусјед твој, с каквим си се материјалним околностима борио онде и у оном ме;ту, у којем си толико тешких уздисаја пустио, без да си се коме појадао како ти је бреме крста твога тешко. Послужио си ти твоме Баноштру двадесет и осам година верно и одано, увек будно на, стражи стојећи, да ти стадо твоје вуци не распуде. Да, служио си ти твоме Баноштру као што рекох двадесет и осам година, ал' и послужио онако, као што то доликује и приличи доброме пастиру. А када си годинама оптерећен потражио другу иарохију, да ти бар на вечеру твоме буду часови ведрији, када су ти и онако кроз цео живот били мутни и облачни, надао си се, да ће твоју тамошњу пастирску палицу прихватити која мла!)а, одушевљена и за пагтирски позив спремна снага, како би се стадо твоје цело одржало. Али јада твога и српскога! Поред све очинске бриге и старања нашега Архипастира, не нађе се ко би стално прихватио твоју пастирску палицу и иримио се стада остављена, које мало што не залута далеко, далеко, у мрачну пустињу међ гладие вукове. 0, па да л' те је бар обасјало сунце у новој твојој иарохији, међ нови твсји нарохијани и духовном милом децом твојом! На жалост ни овде не беше ти боље среће. Јер тек што се ноче срођавати душа твоја са душама твојих милих нарохијана; тек што ее почесте међусобно унознавати, онн у теби, твоје свештеничке нохвалне врлине, ти у њима, њихову хришћанску доброту; још ниси могао честито ни да одночнеш свој рад у новом винограду господњем, и да радом својим покажеш како си и овде достојаи дјелатељ Христов, а немпла боља за навек ти саломи тело твоје, и ако ие могаше саломити духа твога, нити нољуљати твоје у Бога чврсте вере и у Њега крепке надежде. Кроз иуне трп године немоћ те приковала за. болну постељу, а ти без ронтања и са узвишеним хришћанским самоодречењем сносио <;и тешку судбу своју. Чврсто си веровао ти св. писму, речи Божјој, па си по тој твојој живој вери у трпљењу своме спасавао душу своју. х Но колко .је живот твој као свештеника, човека и Србина био похвалан, ал' носледњи дани живота твога остаће нама као светао пример како треба са хришћанском трпељивошћу сносити бреме своје кроз овај свет, кроз цео живот, до гроба свога, па ма како оно тешко било. Свештениче покојниче, Нићифоре брате наш! Познавао сам ревност твоју на св. раду; по-