Српски сион

С ТР . 658.

„СРПСКИ СИОН."

Б Р . 42

а уд за удом му се кочи, а око му се гаси? То је тмисао на Бога, на праизвор и почетак свега, с којим се људски дух, делећи се од земље, сад опет спаја, као што је негда од њега изишао у виду даха уста му. Како ли невериик сам себе вара у грозној и жалосној самообмани! Како ли се лакоумно лишава оне одлике, којом се битно разликује од животиње и која му неко више, вечно опредељење даје! Он обожава природу, а заборавл>а, да она као несвесна и механичка машина мора имати некога живог и разумног управитеља! Он обожава материју, а заборавља, да се из ње не да извести и разјаснити мисао, свесна идеја и читави свеш мисли и идеја, — дух. Он обожава и велича створ, а заборавља на виновника и шворца му. У историји заблуда људскога духа особито су се истакла два главна правца, по којима се свет обоготворава и божја му се улога приписује, те који су умели да си доста присталица ирибаве, а то су: машеријализам и паншеизам. Они нису ни у једном перијоду људске историје са свим нрестајали, као што у опште ни један неријод у историји човечанства није био слободан од религијозних, духовних, друштвених и политичких заблуда и ногрешака; али са обновљеном смелошћу и изгледом на победу појављују се данашњим даном опет, купећи присталице и — не без успеха. Разни су облици, у којима се нојављују; овде се приказују као необориви ресултати научног испптивања; онде као нужне посљедице емпиричко-философског посматрања природе, које је без икакве предрасуде; тамо опет облаче се у примамљиву одећу песничких излиза, или се показују у облику тако зване „забавне ноуке", у намери: да нарочитим броширама, а особито преко перијодичних листова и часописа, на масу народа, а особито на мородицу упливишу, и тај основ црквенога и државнога живота под видом „просвете и образованости" отровом атеизма и верског нихилизма полагано и чисто неприметно заразе. Према томе биће задаћа ових редова, да иокажемо, да између разума и божјег откри вења ; између вере и науке не влада никакво нротусловље; но да се обоје баш слажу и да је Бог и његово откривење носледња реч науке и њихова унутарња веза, која их битно епаја и ирави им основ даје. 0 тога ћемо нај-

пре посмотрити научну важност и садржину материјализма. Шта дакле хоће и шта тврди та система ? По учењу материјализма постоји само машерцја, т. ј. нека вечна пратвар, без свести и живота, откуда и та система своје име имаде. Материја је све, — ван ње ништа не пестоји. „Материја је -— кличе Бихнер, угледни представник те хипотезе — праузрок свега, што иостоји" (КгаЛ ипс1 81о6 31.) Све, што постоји, биљка, животиња, човек, свет, — све је то постало спа'ањем вечних најситнијих делића те материје, који се даље не могу делити; који су непроменљиви и не дају се уништити, — ашома. Оно, што називамо „стварајућом свемоћи", није ништа друго, доли средност материје, продуктивно деловање атома једног на другог. — Нема душе, нема врлине, нема савести, нити разлике између добра и зла; нема духа, нема бесмртности, нема Бога. — Најзнатнији представници те системе: Бихнер, Фајербах, Фогт, Молешот, Бурмајстер, Хекл и др. нревртали су и подгревали ту главну изреку на најразноврсније начнне ; она је „а" и „ ој " материјалисма. Бећ из недогледне важности последица материјализма, које у кратко наведосмо, видп се важност предузете теме. Материјализам је заиста велика заблуда нашега времени, која се још никако не може да савлада. За њега важи пророчка реч св. апостола Павла: ,,И Ж истинм сл^х ЦЈкраТАтх и кл каснелгл оуклонАТСА . ,К8= дп'ж во кр(Л1А, егда здракаги* оучжЈл не но си8ша1отх, но но скои\х по^от^х ИЗК (р8т 'А СЈК'к оучнтмн, чпле/ии сл^ол»х" (2. Тим. 4., 3. 4.). Материјализам се показује у двоструком облику: као теорттчан, знанешвен и пракшички — материјализам живота. Први се труди, да. са катедре и говорнице подејетвује особито међу неискусном, лако заводљивом и повод.мвом, а при том пуном наде школском младежи и да у њој себи присталице ирибави, ношто је та младеж и иозвана, да у своје време меродавио поради око уређења друштвених, црквених и државних одношаја, које би материјализам по свом начелу, т. ј. на ашеистичкој основи, у место садање хришћанске радо у.десио. — Пракшички материјализам труди се, да пропагише за живош како иојединца, тако и породице, и у оба случаја прибавл>а иоквареност људске природе и грешном човеку урођена склоност, да се моралном за-