Српски сион

Б р . 42.

„СРПСКИ

СИОН "

С тр . 659.

кону и авторитету противи и да по својој ћуди, не дајући никоме рачуна, свој живот удеси, тој штетној и опасној, а ири том ниској и суровој теорији многе нристалице и представнике. Пре него што пређемо на критику поменуте системе, чујмо неколико речи о њеном историјском развитку и начелно.ј јој страни. Било би погрешно мислити, да је материјализам производ новијега доба или садашњости; не — он се налази већ у древној старини. Пошто је људски дух отпавши од Бога отупио за схваћање натприродних идеја, поче он божанство, чије биће му је заједно са верским чувством урођено, тражити не више над светом, него у свешу, — у кругу физичких појава; те тако постаде материјализам продукт првих грубих погледа на природу и већ стари јонски философи: Талее, Апаксимандер, Анаксимен, Хераклиш ефески беху по својим начелима материјалисте, јер тумачећи свет и све на њему, осниваху све на неком машернјалном начелу : Талес на води, Анаксимандер на бескрајном простору, Анаксимен на ваздуху, Хераклит на ватри; и с правом дакле вели Аристотел: „Анаксагора, који ноставља разум као принцип света, говорио је као умерењак према онима, који су пре њега у ветар говорили". Окоро у исто доба истицаху Демокргш и Левкии из Абдере у Ш. веку пре Христа а особито Еиикур науку о атомима. У хришћанском добу појављују се тек овде онде усамљени иредсгавници материјалистичких тенденција, као: Гасенди у XVII. веку, докле се не појавише у ирошлом веку са обновљеном силом у Француској, коју добише из деизма, сензуализма и хуманизма, који се у Енглеској родио, а у Француску уселио. Волтер, Дидеро, Д' Аламбер, а особито Ј1а Метри, Хелвеције и Холбах најзнатнији су му нредставници тамо. Што се тиче деизма, он додуше признаје Бога, као лично биће, које је пре света и над њим; али мисли, да творац не стоји ни у каквој свези са својим сгвором, него тај створ постоји и траје помоћу снага, које је Бог у њега ставио, сам из себе и кроз себе. По томе је деизам атеизам, који је на по пута зас/гао, те се не треба чудити, што је у Француској дотле дотерао. Сензуализам сматра, као што му и име показује, само оно за истинито и стварно, што

подлежи чулима. Хуманизам учаше тако звано „чисто човечанство" без позитивног верског или хрипЉанског основа. У осталом и материјализам нашега времена, чије смо вође већ навели, не наводи у своју корист ничега нова, а што има новога, то — као што ћемо видети — просто није истина. Исшина је, да свима материјалним бићима, ма како била разна по облику, служи за основ један материјални елеменат, који, кад му се измени облик, помоћу тваралачке силе божје, која у природи дела, опет се употребљава за нове ствари; дакле оно, што се обично назива „промена материје"; — али је хришћанска наука то већ давно знала и изрекла. Још блажени Августин вели: „Кад не би остајао материјални елеменат, који прелази из тела, које престаје, у ново тело, које постаје, као н. пр. сок у цвет, цвет у плод и т. д. онда не би могли говорити о неком постајању нових телеса; она не би ностајала, него би била нова стварана". (СопГ. 12., 6.) У чему дакле лежи начелна погрешка материјализма „тср&то^ фаОбод" —• кључ, који нам показује. све безбројне странпутице, којима су иристалице његове ишле и којима ће ићи ? Ставимо најпре једно питање: Шта је иредмеш природословног испитивања, кога према суштини и задаћи ексактне ириродне науке у опште може бити? Чујмо, како на то одговара признати авторитативни нриродњачки научењак, Александар Хумболш: „Природна наука има задаћу, да појаве шелесних сшвари, по њиховој општој свези, да природу као једну целину, коју унутарње силе покрећу — представи". (Уегт. 8с1т&еи II. 155, ТћоШек.) Дагсле, природна наука има као такова само са истинама искуства иосла, она се бави са таковим појавама на тварима живе и мртве природе, које се дају чулима осетити; она имаде, да те појаве констатује, да их дефину.је и опише, те да их на основу тих операција у прегледне групе и класе постави, да их сравни са појавама на сличним или сродним телесима и да разложи, што им је ошпте, а што специфично различито, те да одатле на_основу искуства постављена општа правила и законе изведе; но оиа не може према тој својој задаћи залазити изнад сфере искуства, те на она питања одговарати, за која она као наука искуства није компетентна. А ако се при свем том ипак