Српски сион

С тр . 660.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 42.

тога лати, онда она престаје бити ексактном нриродном науком, — онда постаје филосо(ријом; но онда она мора и основне законе науке о мишљењу респектовати и ову питати, шта се слаже са законима мишљења, а шта не, те према томе шта је могуће и логички извесно, шта ли немогуће и апсурдно. По томе је врло важно истакнуту разлику нред очима имати; јер у том неоправданом прелажењу емпоричког испитивања у неку област, која му је начелно далека; у тој неприродној и ненаучној мешавини чулног опажања и лажне, самовољне спекулације и лежи кључ за разумевање свију разноврсних и увијених заблуда материјализма, — из ње је баш машеријализам и ттекао; јер оп је плод отпада од вечних закона иншелекшуалне истине, као што је грех природни плод отпада од вечног закона моралне истине. Сасвим добро дакле вели Шлајден: „Прво правило за ексактног испитача природе, то је, да се у ствари, које никако не спадају у круг његова опажања, нити спадати могу, никако не упушта, те нити их одобрава нити пориче. Дух, морална слобода, Бог и не долазе у области могућег искуства испитача природе, па како он дакле долази до тога, да о њима говори ? А одобравао он њих или их порппао, он је у оба случаја недосљедан и забуњен. Ако ли пак природњак као човек о тим предметима говори, он треба

да се сети, да је за ексактног природњака друго правило: да никад о неком предмету не треба свога суда изридати пре, док га није » добро и тачно испитао; те да човек мора темељно проучити н. пр. за аетрономске оцене астрономију, за хемијске хемију, па тако исто за философске, т. ј. за оцену поменутих идеја философију, ако није рад, да се учини смешним". („Бег Ма4епаНш." 52.) — Паравно, природна наука као шакова решила је своју задаћу, ако испита најближе узроке разним појавама, т. ј. ако зна да разјасни појаву; тако ће физиологија појаве органског живота: дисање, крвоток и т. д.; хемија хемијско^ сродство и разлику материјалних састојака; онтика појаве светлости и т. д. „разјаснити" ; но то тумачење долази тек услед тражења узрока, који су за, свхашање тих појава нужни, те који су према томе просто иосредни узроци, који опет тумачења требају; тај жоследњи узрок свима појавама тражити, није сад више задаћа емпиричке природне науке, него философског мишљења, и то логике и метафисике, а те знаности показују, да тај последњи узрок мора бити иншелигепшан, безуслован, вечаи, — да то мора бити — Бог. По томе је Бог "фактичшг последња реч науке; он је сунце, у коме се сви зраци појединих људских грана науке морају концентровати, да се могу правилно схватити. (Наставиће се).

МШ ЗБОРНИК молитш

НА ПОТРЕБУ ПРАВОСЛАВНИМ СРПКИЊАМА, НАРОЧИТО ПРИ БОЖАНСТВЕНОЈ ЛИТУРЂИЈИ.

Српски у стихове сложио Иван М. ПоповиК (Свршетак)

(Прештампавање забрањено).

ЗгСад светтттеник ремне: „Со отрахом Нека онај благословен буде, Који греде у име Господње! Бог је Христос, јавио се нама! Часни путир пред собом видећи, Са хвалом се клањамо, кличући: 0, радуј се, обожепа нути* Неп о стиж н о г Иску пит ељ - С п аса, Која за нас била си раснета * Тело, пл»тк

И у трећи ускрснула даи си, А нашега избављења ради! Животворца и пречиста крв је Проливена из божанског ребра За опроштај големог нам греха. Жиће верпих и светлости Светих, Несравњива доброто, радуј се! Ко год прима сакрушен Тебека, На небо га узвишаваш горе ! Хлеб живита, духовна си мана, Извор пића пребивања јеси!