Српски сион

В р . 49

„СРИСКИ СИОНЛ

С тр . 771.

данашња највиша автономна управа наша токорсе не уме или неће да употреби. Томе уздисају и свим сличним уздисајима и пренемагајућим се предисајима, ено утехе и мелема у другом нашем чланку. Но се либералски орган- у исти мах устремио, свом оштрином свога критичарског ножа, и на стање манастирскога фонда. Па опет даље није засекао, него до своте исписане у извештају. Застао је на своти од 54.513 фор. 29 нов. па ту и тутило. Зреник његовог критинарског вида протегао се, милошћу штампаног извештаја од г. 1889. и до тогодишњег стања манастирског фонда у своти од близу 53 хиљаде форината, и рачун његов беше готов, подлога женијално пронађена, да се, са тако позитивног, сигурног и објективног критичарског терена и материјала у сласт наиадне —• ко? па ко други него српеки Патријарх. Та то је најслађи носао нашој опозицијоној журналистиди; јер таквим наггадајима она долази до најјефтинијих лаворика у својој извесној публици, чији је укус она тако васчитала, да се читалачка глад те публике одмах почиње мрштити, ако неко време не бива понуђена таквим деликатесама, као што је грдња и нападај на Патријарха, Епископе и данашњи саборски одбор. У таквим нападајима је напослетку најсигурнија онда заветрина и партајским смеровима и рачунима. И шта вам свега ту нема, што 4 све бива на рачун оних, који би у нашој автономији, цркви и народу — да је код нас мало среће а више памети — имали бити авторитети, о које не би шале смео, или бар требао и могао, истинити родољуб, син православља и члан автономије, у цељи обмањивања и буд које партајске шпекулације. дрскошћу клеветања, безобзирце губити душе и газитп свога српског образа и поноса. А да је то учињено чланком либералског органа, и да смо ми тај поступак овим речима, у оправданом болу увређеног осећаја истине и правде, онштег нам угледа и интереса, са довољном штедњом истииито окарактерисали, ево ћемо и доказати. Да је „Браник" поставио тврдњу, да стање наших манастира још није уређено, да би наши манастири могли веће чисте приходе избацивати, те, по томе, и у манастирски фонд и у фонд клирикални веће тангенте уносити, ту би

тврдњу и ми потписали у нормалним економским одношајима и годинама, и у потпуно аранжираним приликама наших манастира. Па и при свим данашњим приликама у којима се многи наши манастири налазе, а које ирилике нису настале у добу од г. 1891. —1893., него које своје узроке имају много пре тога доба, а о чему објективан критичар мора рачуна водити, — ми не би ипак замерали горњој тврдњи, ма с које стране она дошла, него би ју, као глас јавне контроле и јавног захтева, узели ас1 по(;ат г снојили ју са својим мислима и тежњама, и рекли: па ето, браћо и људи, ми желимо једно и исто. То би рекли и сви меродавни кругови. Разлика би између нас новинара, и меродавних фактора била само та: што Си ми остали крај лепих речи, жеља и захтева, а што ти фактори, баш који се тако слатко и олако нападају, најозбиљније прегнуше, да своје и наше жел>е задовоље, на делу остваре. Но у место свега тога, „Бранику" се стеже у срцу, помрче пред очима, и он рече: „На жалост (!) морамо изрећи, да под патријархом Бранковићем није ништа боље, него што је било под патријархом Анђелићем". И подвукао је те речи, да их народ добро уочи. У доказ такве тврдње, замашај које ми добро разумемо, као што јој је тенденцију „Браник" добро срачунао и циљ измерио, он никакве наводе не износи, него сасвим наивно — к'о невино ђаче — израчуна, да је манастирски фонд г. 1889. износио 53 хиљаде а г. 1893. тек само једну хиљаду више. Без осталих доказа, само на томе рачуну, поставив своју горњу тврдњу, „Браник" је само нешто иоказао, а то је: да зна е је 54 за јединицу више од 53 -- и ништа више. Ако је био жељан еминенције из одузимања и збрајања, ми му је дајемо од срца, па нек се њоме хвали пред својим ђацима. А као еквиваленат за то, тражимо: да својим ђацима саопшти и ово, што сл^еди. Манастири наши дугују разним нашим фондовима 50 хиљада форипата. Не питајте ко је томе крив? Јер, добићете одговор, да се тај дуг датира из давних времена, пак ћете се сажалити, што није — ваше радости бар за време од г. 1890. — до данас. Далеко је од нас и помисао, да на овоме месту критици подвргавамо доба блаженопо-