Српски сион

(Ј тр. ( <4.

„отиики

(ЈИ<ЈН."

Крвљу мученичком заливани су зидови њени. Бистрином ума, огромним знањем и јаким умљем поборника дркве христијанске учитељи незнабожачки су у теснац дотеривани, а црква Христова — дизала се и ширила на све четири стране света. .. . И подлегла је вера незнабожачка. Попадаше, порушише се храмовм идолопоклонички испред громогласне трубе дркве христијанске. И диже се, и заблиста дрква Христова у сјају небесном, а са самоирегора, имена. имања, части, крви и живота светитеља и мученика — угодника божјих. Имена и живот тих поборника својих, крвљу њиховом, исписаАа је дрква у иовести својој, иа како нре толико векова, тако ево и дандани сваке године, у мило-тужној успомени, сећа се она живота тих дивова и борада за опстанак и живот њезин. Или . . . зар да их се не сећа црква, зар да се нигда не сети тих великана својих, који јој жртвоваше све . . . па и што им најдрагоценије бијаше: крв и живот свој?! Међу нама, љубазни, не верујем да има кога, који би инако мислио. Или — зар може ко друкчије и мислити?! ЗамиРли себе у сличном положају! Је ли ти ко помогао у несрећи, је ли те ко утешио у јаду и невољи — зар му не ћеш благодаран бити ?! Је ли теби, сиромашку, који се патиш и дању и ноћу, само да сува хлеба имаш за себе и породицу своју, — је ли ти, велим, какав добродјетелал човек или даљи рођак твој оставио свега и свачега, све имање своје, опростио те сиротиње и голотиње, довео те до човека, до изобиља, — а да му не ћеш благодаран бити; зар га се не ћеш сећати ?! А је ли ти ко живот спасао, је ли жртвовао. изгубио живот свој, погинуо за тебе, па тиме твој живот сачувао — зар можеш, докле год живпш, сени његовој благодаран да

не будеш; не ћеш ли му зар сваке године воштаницу за душу упалити ?! Би ли то било лено, поштено и праведно несећати се добротвора и избавитеља свога?! Не би, је л' те да, не би! Па зар црква наша да се не сећа поборника својих: светитеља и мученика, који су за њу крв своју излили, живот изгубили ?! И сећа се црква наша, па ево и данас, светитеља и чудотворца Николаја, а сећа се и других и светкује успомену њихову сваке године и светковаће — до скончанија вјека. Па иосле свега тога, љубазни Христијани, реците, имају ли право она наша браћа, небраћа, који се смеју нама и цркви нашој при светковању успомене светитеља и угодника божјих? Реците, браћо, и осудите их, као пгго ће их осудити и сени светитеља и мученика, на које пљунуше. Држим да знате, да је говор о Назаренима, о тим одпадницима од матере цркве, на чијим су грудима однеговани. Па чувајте их се, браћо, ако сте ради да очувате цркву нашу христијанску, за коју су безброј светитеља и мученика крв и живот жртвовали. Чувајте их се, ако сте ради да сачувате веру нам прадедовску, за коју врли нретци наши на коцу издануше, а вером не нреврнуше. Чувајте их се, браћо, ако сте ради да сачувате лепо нам име српско, језик и народност нашу. Не ушчувате ли се, пођете ли да тражите ,,неког' < сигурнијег спасенија души својој ван цркве ове — верујте ми: цркву христијанску оборити не ћете, јер ио речи Христовој „ни крата адокд не одол'к|отх еи" ; — стојаће и постојаће црква христијанска до „скончлтд к'кка", ал' ће се угасити, нестаће са лица земље српске цркве у велико.ј цркви Христовој, а онда ни „Орбаља више бити пеће". Амин.

ШОДНО-ЦРКВШИ ФОНДОВИ И ЛИВЕРМСКИ 0П03ИЦИ0НШ.

I. Ко ирати рад наших опозиција, могао се лако ј верити о истини изреке: противности се додирују. И наши радикалски и либералски оно-

зиционари „додирују се", нађу се и сложе редовно онда, кад треба устати против оних синова народних, који у добро схваћеном народном интересу не могу и не ће да играју онако, како