Српски сион

Б р . 49

„ОРПСКИ СИОН."

С тр . 773.

парију за 13 хиљада, да потпомажу епархијске фондове, да украсише своје храмове, оправише своје куће и подигоше економије; кад се узме у обзир да је манастирски фонд за две године издао преко 9000 хиљада на манастирске потребе; кад се узме у обзир у каквом је стању најјачи манастир — Крушедол — ушао у г. 1891 ; па кад се, напослетку пажња обрати и најновијој наредби Саборског Одбора, коју данас саопштавамо у званичном делу овога листа, која еклатантно такођер сведочи, да се све смера на боље, и да крај свега тога и не спомињемо одлучно захтевање Његове Оветости, данашњег св. Патријарха Георгија Бранковића, од настојатеља и уирава манастирских, да им управа буде у сваком обзиру уредна, радена и савесна, као и Његово бодро старање да све тако и бива — и кад се све то успореди са оним, што је бивало до г. 1891.; онда — ни по бабу ни по стричевима већ по јасном и истинитом слову непобитних чињеница и цифара, а снагом и иравом свега тога, можемо и смемо „Бранику" и свакоме у бркдакажемо: обмањујете на.род и јавно мњење кад тврдите и телалите, да за данашњег св. Патријарха Георгија Бранковића у погледу манастира и њихових прихода, и употребе истих

на јавне и опште сврхе, није ништа боље, него што је било за, време патријарха Анђелића. Ко има очи, тај ће видети; а ко има морала у себи, тај ће и признати: да је данас све боље, а помолиће се с нама и Богу: да нам шшо дуже тживи св. Пашријарха Георгија, иа све боље и биши! А једном за свагда веламо, да се критике не бојимо. Она је у јавним стварима и у општем интересу потребна. Али критика истине, а не критика обмањивања, којом се „Браник", и у свом 132. броју, џилитнуо не иогодив циља. Џилитнуо се, да не би радикали, 1иШ диапМ, ударили у добош: е се „Браник" одрекао опозиције, која у нашој журналистици кулминише у нападајима на Патријарха и епископе. Докле ће „Браник" у том страховању иред радикалском пушком бити? Док не отпочне увек и у свему служити — истини. А службом истини, служи се једино, и најбоље се служити може, нашој автономији, цркви и народу. Пред истином и око истине моћи ћемо се, кад тад, скупити и споразумети; лаж, обмањивања, сплеткарења — раздвајају, одбијају. Изволите бирати; а ми смо у служби истине. т т

ПРОПОВЕД на дан св. оца Николаја. Говорио Св. Дујановић, парох бешчански.

У она, ирва времена, кад спасоносна светлост с неба дође, да обасја благотворним лучама својима у тешком греху огрезла срца и умове људске; у она времена, кад је плодоносно дрво најдивније науке Христове тек засађено у срца људска; — у та прва бурна времена, кад се паклене сенке мрака подигоше и устумараше, зар, да помраче светлост небесну, кад се диже олуј силни, зар, да из корена тек засађено плодоносно дрво живота извали, смлати, у неповрат однесе; — у та, љубазни, времена, кад небесни носилац луче божанске, засадник дрвета живота, пастир добри, Син божји, Исус Христос не бијаше више на земљи, кад су и тврди ступови цркве Његове, св. аиостоли, заменили овај иатнички живот земаљски

светлим животом небесним — у та, велим, времена требало је достојних заменика, који ће луч науке небесне носити високо од кужног задаха сени паклених, који ће грудима својима задржати олуј силни, заклонити дрво живота, заливати га, ма, и крвљу својом, да одрасте, ојача, да дубоко пусти корене своје. Такови људи младој цркви Христовој били су нужни као капља росе од прежеге тешке земљи испуцаној. . . . И било их је, љубазни моји! Неустрашивих бораца, неустрашивих исповедника, науке Христове: мушких и женских — било их је безброј. На лешинама мученика за веру дизала се црква Христова.