Српски сион

Б р . 49

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 777.

бору били су толико страшћу засленљени, да су до неба клицали, кад је кр. комесар изјавио, да ако се не сложимо и себи сами пе номогнемо, да ће тада — све остати ио старом! Данас због тадашње радости нар«чу опет до неба, и бацају за све кривицу баш на оне, који су старо зло хтели из темеља лечити. Но и без тога: зар св. иатријарх одиста ништа не ради, зар под њиме и гледе манастира заиста ,,није ништа боље"? Браников нисац сам рече, како је рађено све до избора садашње наше црквене поглавице. Отуд су неки манастири били праве рушевине. Ту се помогло и номаже, да не морамо с тога пред својим и туђином црвенити. То је, дабогме. суште „ништа"! А зар либералском опозиционару није позиато, да је св. патријарх, насуирот томе што су опозиције својом негацијом по што по то њему хтеле сасвим руке везати, инак нашао пута и начина, да од манастира добије што бољу нотнору за нар. цркв. цељи, те је и постигао, да манастири оснују и да о свом трошку издржавају монашку школу, која стаје 10—12 хиљада Форината, а којој је смер, да снреми у сваком правцу напредније манастирско свештенство, што ће неоспорно и срећном решењу мапастирског питања много допринети? И то је, наравно, и опет „ништа"! Зар непристрасни писац Браников не зна и то, да је заузимањем св. патријарха, а о трошку манастира, кунљена штампарија, која ће на пролеће бити иренесена у Карловце, и која ће Божјом помећу данас сутра и опет бити једно врело за потпору нар. цркв. и иросветних потреба и интереса? То је, разуме се, тек право „ништа"! Ето неколико крупнијих „ништарија" којеје св. патријарх, акопрем су му руке везане, посредством прихода манастирских остварио, потпомогнут у томе својем родољубивом настојању добром вољом садашњих манастирских настојатеља. А би ли се то све већ до сада, у тако кратком року дало оживотворити, кад би у манастирима и данас владао пређатпњи ред, кад би с.е у њима живило и газдовало као отпре, кад, укратко, савремено стање манастира у сваком обзиру неби било „ншнта боље." од пређашњег — како Браников писац рече, а не доказа?

А зар остали рад св. патријарха за ово четир годиие ништа не значи либералском опозиционару у његовим духовитим рсфлекеијама? Чијом је иницијативом и чијом потпором овладао ред у средииггу митрбполије и у оним епархијама, где га пре није било? Чијом се дарежљивошћу диже зграда за учитељску школу у Сомбору? Ко је подигао и односно обезбедио српске школе у Кулпину, Даљу, Борову? Ко је ударио темељ спаооносном Фонду св. Саве? Ко је дао импулс, да се без утрошења односног Фонда подигне митроиолитска резиденција, достојна значаја наше цркве и нашег народа овде, резиденција, која, тиме што постоји из темеља иобија „сензационе" измишљотине о сеоби патријаршије ? Зар прима свему томе није „страшно", зар није знак „неописано жалосног стања", да и токорсе неприствасни Браников иисац, сасвим у духу интенција „Заставина" „Родољуба", може без икаква стварна разлога да игнорује опште познате чињенице, те да с тог терена удари и сам у — клеветање, које ,је у толико ружније и жалоеније, што се он хваста, да познаје све прилике и односе нашег нар. цркв. организма?! Да тај смер руководи и либералског опозиционара, томе је најбољи доказ, што он ни једном речју не устаје нротив насртаја радикалског „Родољуба" на фонд св. Саве. Овај је фонд намењен опгатој народној ствари. Браников писац и тај лист сам хоће да вреде као јавни заступпици пачела своје странке, народних интереса у опгате. Ако према томе држе, да је по „Родољубу" извргаена клевета смера Фонда св. Саве основана, треба и сами да устану против тог Фонда. Не верују ли у то, дужни су клевету „Родо.љуба" одлучно жигосати, јер је иста противна користи народној. А кад они не чине ни једно ни друго, него у томе питању тобоже мудро ћуте, а у иети мах без основе насрћу на, св. патријарха и саборски одбор, онда је то доказ, да је њима само до тога, д а се са радикалским „Родољубом" изједначе у свему, па и у — клеветању. Потврђујемо, да су у томе потпуно усиели, али их уједно уверавамо, да им е тога толико исто мало завидимо, колико ће они имати узрока, да се радују неминовним последицама те своје жалосне, јер по користи народне неизмерно штетне назови тактике. а—јз.