Српски сион

С ТР . 776.

„СРПСКИ

Б Р . 49.

Упућујемо и либералског гшсда на оно што смо у тој сгвари написали у овом листу ,на адресу радикалскох 1 „Родољуба". Оиде ће се уверити, да је и сам морао бити зар у великој забуни, кад је дошао на „мисао", да клирикални фонд „толику суму оставља на страну". Овде хоћемо само још толико да му приметимо, да не ваља у једном истом чланку радикалској „забуни" се чудити, и опет сам у њу упадати, сем ако је то по теорији о оним чувеним хисторијским двема утијама, помоћу којих се и овде радикалске теорије нрво пеглају, а за тим се у одмену њима негла! Ипак је све до сада речено још, што но реч, н Бож' помози према оним „мислима" и оној „забуни", или правилније: према оним збуњеним мислима, које провреше испод пера у ствари Фондова инФормисана либералска писца, када се снотаче о фонд манастирски. Њсму је, истина, познато, да су манастири 110 закону обвезани да „половину сувишка, што нретече преко годишњег расхода" унесу у фонд манастирски, а другу ноловину у фонд клирикални. Он зна и то, да се „то важно наређење кр. рескринта од г. 1868. никад није сировело како треба". Он зна да није решено иитање „чија су манастирска добра", а неће ии да се упушта у претрес тог иитања. Зна, да је у ирошлости рађено нротив јачања истог манастирског Фонда, у ком сада има 54,500 ®ор. То све он зна, али му то све, па и друге онште нознате чињенице ни мало не сметају, да на питање: како сад стојимо с манастирима и с манастирским фондом ? — одговори дословно: „На жалост морамо изрећи, да нод патријархом Бранковићем није ништа боље. него што је било иод иатријархом Анђелићем". Дакле ни овамо ни онамо, него баш — „ништа боље"!! П. Кад је либералском писцу стање ФОнда манастирског „страшно"; и кад, но њему, у нас отуд извире „неописано жалосно стање" иа пол 5 у просвете, онда је, држимо, посве природно пре свега потражити узроке злу, јер без тога може се само на памет лечити, као што чине бабе. Де је Браников писац хтео те узроке уважити, не би могао неупуштати се у нретрес гштања: чија су манастирска добра? Без целисходног и иравичног решсња тог нитања, залудноје евако резоновање и декламовање, а тек голо

разметање и изазивање. Прошлост је у томе врло поучна за све оне, који стварно желе доскочити недостатцима у унрави с манастирским добрима. У том обзиру стечени наук искуства не може и не сме се игноровати. Да је либералском опозиционару до ствари, и да је њсму до изналажења и иризнавања узрока за све родољубе тако осетних последица доскорашње управе манастирских добара, морао би очитовати, да је једаи од главних узрока у неодређености и непотиуности баш опе одредбе рескрипта, на коју се он позива. Јер одредба та са својом „ноловином сувишка, што претече преко годишњег расхода", која је половина требала улазити у фопд клирикални, баш та одредба била је с обзиром на неодређеност годшињег расхода, таман као наручена свакој зловолш, која је чист приход тако начисто умела извести, да фонд клирикални — „не добије иишта" ! И насуирот свему томе; иасупрот ненобитном Факту, ког „Браиик" сам истиче, да је до садашњег св. натријарха рађено у правцу, да од манастира што мање уђе у фоид ; насупрот опште иознатом чину, да су баш услед свега тога где који манастири у добу избора садашњег св. патријарха били нраве рушевине — онет за све те и другс последице кратковидости и недораслости и паших либералских онозиционара нико други није крив до једино и искључиво садашњи св. патријарх и садашњи еаборски одбор!! А зар „објективни" либералски писац не зна, да су св. натријарх и саборски одбор, и сви они родољуби српски који њих бираше и изабраше, да су они, у жељи да од манастира за потребе цркве и народа добију што издашнију помоћ, а знајући од какве је сметње баш том родољубивом смеру она одредба о половини „чистог нрихода" — зар он не зна, понавл.амо, да су они балп с тога прошлом сабору предложили, да манастири не дају од чистог прихода, него да се узме квинквенијум укупног прихода, па да сваки манастир од, тим путем израчунатог, просечног годигањег укупног бруто — нрихода својега унлати 10 постотака у пар. цркв. Фондовску благајну, одиосно половину те своте у манастирски, а другу полу у клирикалии фонд ? Да опозиционари својим иартизанством нису осујетили рад саборски, данас не би морали кукати ни — клеветати. На са-