Српски сион

С тр . 797.

тиче религиозно-моралног васпитања, а то Је најглавније; али онда мање беше оних, који би то умели прибележити, т. ј. на ноте ставити — и тако се то драго камење — на жалост — изгубило! Сад је далеко лакше с тим, па нека се пази, да се то благо више не губи! Данашњи сомборски учитељи: И. ТомиЛ, Сш. АрсеповиЛ, В. ЧониЛ, учитељице С. ЈорговиЛка, Л. РакиЛка и забавиља 0. ПавловиЛева знају више такових игара и песмица, што би сва-како ваљало скупити и написати. Алексаидар ЈорговиЛ, наставник више девојачке школе у Новом Саду, има красну збирку такових попевака.* Молимо га, да је изда на јавносг и њоме нас обрадује — тим пре, што нам је већ познато, колико је нотама вичан и вешт! — Нека ми горњи не замере што сам их овде — тако рећи — одао! Али нам се друкче не да, јер тежити ваља за што лепшим напретком нашег забавишта, те сам њих у но. гледу тога скупљања морао споменути! Желети је, да се у нас што скорије отвори вавод за стручно образовање забавиља, како би га многе за то способне Српкиње, које не знају толико мађарски, да би на истоме у стању биле испит иоложити, или да би ту ирепарандију полазити и свршити могле Државни језик имају оне свакојако знати и учити, ну ипак је резлика између мере, у коликој се захтева, да га наше забавиље знају, и у коликој би га морале у власти имати, кад на Г. Јорговић поднео је „Матици српској" одабране Сраасе дечје игре, тс, како су оне са ваљаности своје и награђене, надамо се, да ће гато пре па јавност изићи, чому ћемо се веома обрадовати.

. (Ф ,М\>

њему иснит полажу! Велика је разлика изме|у свакидашњих, обичнијих речи и израза и онога у иаучним књигама! Доцније, кад би до таковог оспособљења дошле, (а и нре» овога), имале бп оне (или месна школска влас/г) држати стручан мађарски лист ради усавршавања како у школском раду, тако и у језику, што би тад за цело радо чинпле, кад им није полагање за вратом и страховање, да не изгубе и оно нарченце хлеба! — Привремене забавиље дужне су за две године положити испит и тек но томе долазе до ираве потврде Тога ради ваљало би испослати и „народног питомца", да сврши течај за ирофесора на забавиљишту. Можда бн се у нас могла основати преиарандија за наше забавиље и без сабора, кад би се она иридодала учитељској, одиосно учитељичкој школи у Сомбору и кад би „добротворне задруге Српкиња" удружено вољне биле, да је издржавају, као што су заједнички и нокренуле ту мисао, а можда би томе што и извесна школарина и такса за полагање допринела. Оспособљене. учител.иц ■ нри забавиљском испиту има,ју знатне олакшице, на име: ослободо се, опросте на истом од оних на.ука, што служе на њихово личио изображење и од неких учитељичких предмета, ношто су то већ училе, па јемачно и у већој мери. Најтеже је за, исте свирка на виолини. Али у најнови е доба уводи се хармоника у забавиште, јер не свира само „прим", него одмах и пратњу, те је тако деца -— због јачег звука — већма воле, а забавиљи је куд и камо лакше учити на овој

свирати

ж от д

Б Е Л Е Ш X Е. — (Из сабороког прорачунског одбора у Троједници.) У једној седници тога одбора, приликом нретреса прорачунског за одел богоштовља и наставе, изјавло је заступник Ђорђе ил. ЂурковиЛ жељу, да се и у краљевинама Хрватској и Славонији дође скоро до.закона о међусобном одношају хрншћанских вероисповести, те је, по извештају у „ШгоЉши Шутата" рекао и ово:

.Равнонравност вероисповести јесте зак. чланком 44 од г. 1790 заједничког сабора узакоњена. У нас има у крепости разпих старих устаиова и патената, те је последњи тако звани конкордат. Жнтерконфесијоналних закона немамо, ако не сматрамо таковима тако звани српски закон од г. 1887 и школске законе. Није иначе, него да у таквом ненормираном стању настају конфликти. Конкордат, о ком се толико расправљало, да ли вреди или не, то је из-