Српски сион

Бр. 51

„СРИСКИ СИОН."

С тр . 805.

Какав би то узрок био ; да у већине ни сам празник овај није изазвао сталну и праву радост у срцу и у души, такову радост, која. се никад не гаси? Могло би се, драга браћо ; навести више узрока за то, могло би се може бити казати: људи су разном бригом обузети, како да одрже свој земаљски живот, — брину се за насушпи хлеб, пак с тога су расејани; или да су се изгубили толико у видљивим стварима, а да би се могли радовати ономе, што не виде својим очима; али ирави узрок тој хладноћи лежи у том, што не знају, што им није јасно, шта им је Отац небесни у Сину своме даровао; другим речима, што не знају, шта та реч Снаситељ у себи садржи, што им није разговетно, шта та анђеоска изрека: родио вам се данас Спаситељ, значи. Докле год се за новац и благо од овога света говори: ти си моја утеха; докле год веру у самог себе и надежду у себе само и у своја дела имамо; докле год мислимо, да је сваки сам себи спаситељ, дотле се не можемо рођењу Христовом усрдно и право радовати, или ако се и радујемо, неће нам за дуго та радост трајати, Само онај, који у рођеном Сину Божјем, Исусу Христу, гледа свога избавиоца, који га за јединог свог снаситеља сматра, том Божић донаша иотиуне и савршене радости, која му се никада одузети неће Овом ћу вам нриликом, богољубазни, најпре иоказати: шта то значи у Исусу Христу спасител.а свога имати, а затим, како би то у вечну, унутарњу, духовну нашу радост избити морало. А да то, што вам казати желим, боље схватите, морам нре свега нредставити н доказати вам, да ми не можемо у нама самима узрок блаженству нити у својим делима имати, — да. ми нисмо и не можемо бити сами своји спаеитељи. Природа је наша људска толико слаба и греху наклоњена, да се нико од живих не може похвалити својом савршеном добротом и иравдом. На нама људима могу се опазити може бити и лепе грађанске врлине, да имамо нечега иа себи, што нам свако уважење и поштовање код људи прибавља, ми имамо људске и грађанске правде, али такве нравде, која пред Богом важи, ради које смо особито благоволење божје заелужили, мало је. Кад човек не нриеваја што је туђе, кад не краде, не убија; кад је уредан, трудољубив, чувараи; кад он иорезу и друге јавне даће тачно илаћа; кад није иијаница, бојџија ®

силеџија; кад тих и 1 миран живот проводи: тај има добро васпитање и лепо је одгојен; таковог људи не избегавају, већ се с њиме радо друже; таковог и његови суседи. његова кућевна чељад, његови пријатељи, власти и сви, који га познају, уважавају; такав човек има и грађанске и људске правде, али није то та правда, која иред Богом једино важи, том само и таквом правдом не добија се божје благоволење. Да се захтеву оне нравде, која пред Богом важи, одговори, више се захтева него обичан добар грађанеки живот. Хоћемо ли да се спасемо, морамо божји закон испуњавати и испунити. Пошто се цео божји закон састоји из љубави према Богу и ближњему — то би морали такову љубав нрема Богу и ближњем имати, као што је писано у закону божјем, као што закон божји захтева. Закон говори: „љуби Гоешда Ђога твога свим срцем, свом душом, свим мислима, свим, осећајима и свом снагом својом " или другим речима : иоштуј и љуби Бога као највеће благо и буди му одан и привржен свим срцем, све твоје мисли посвети њему, ревнуј и ради свагда у славу и част пресветог и великог имена Његовог. Заиста велика и тешка реч. Који је тај, да се при светлости ових истииа за чистог и праведног може држати? Закон божји још даље говори: „а ближњег свог ллуби као сама ссбе". Према овој заповеди божјој морамо љубав према ближњему у тој мери изражавати, да смо му не само верни и одани, да му свако добро желимо, да му се и у речима и у делима као искрени пријатељи иоказујемо, да му било саветом, било утехом, било другим којим начином на услузи стојимо, већ да и његове слабости трпељиво нодносимо, те благим опоменама и благом казном на понравци његовој радимо. Нека иосле ових речи сваки сам себе исиита и увиди, колико му још преоста.је од тог, да иснуни сваку нравду. Нека би и нашли, да смо извршивали све то, дакле правду, која пред Богом важи, оиет за то још нсшто више од нас се захтева, а то је: да је све то текло и да тече из елободне душе, да се то испуњење закона у нашој ирироди тако природно рађа, као што ири угодиим околностима на виновој лози и чокоту грожђе рађа. Као што пе можсмо виновој лози заповедати, да други какав плод доноеи но грожђе, јер на лози може само грожђе родити, — исто тако би и наша ирирода морала своје уживање и радост имати, што би био као